Oporavak

Evo malo dobrih vesti za pale, za one među vama koji ovo čitaju iz očaja, za pajdomane, alkose, uličare, anoreksičare, bulimičare, dispeptične, perverznjake, suzavisne, zavisne od ljubavi, beznadežne slučajeve: Sada verujem da je zavisnost poziv. Blagoslov. Sada čujem ritam iza udaraca, iza škripavog neskladnog zvuka svog neprestanog razmišljanja. Pravi puls iza bombastične tutnjave bubnja ega. Tu, u tišini, nesvakidašnje prisustvo nečeg drugog. Šta bi to moglo biti, ta druga svest? Samo tanana pratnja mojih rastućih noktiju, srca koje pumpa i krvi koja teče? Ti fizički i primetni telesni fenomeni, da li oni imaju parnjaka u nekom manje očiglednom svetu? Da li smo mi, zavisnici, kao životinje koje unapred beže od nastupajućeg cunamija, osećajući da se nešto loše sprema? Da li smo usklađeni s bodljikavim signalima koji zahtevaju anesteziju? Šta je taj bol? Šta je on? Šta hoće?

Jedina Revolucija koja zaista može promeniti svet je ona u vašoj svesti, a moja je već počela. Da li imate osećaj da vam nešto fali? Neki osećaj u stomaku da niste dovoljno dobri? Da ćete se, ako nešto uradite, bilo da je to jedenje tviksa, kupovina cipela, pušenje džointa ili dobijanje dobrog posla, bolje osećati? Ako imate, to i nije toliko neobično, jer verujem da živimo u doba zavisnosti, gde je zavisničko razmišljanje gotovo sve preplavilo. Ono je u biti naše kulture. Konzumerizam je stimulus i reakcija kao dizajnirana za naš život. Sama ideja da nekako možete popraviti svoj život tako što ćete ostvariti primitivne materijalne ciljeve – bilo da je to idealna veza, idealan posao, prelepi berberski ćilim ili pajdo u vrednosti od četrdeset funti – osnovna ideja: „kada bih samo dobio X, Y, Z, osećao bih se dobro”, veoma je uporna i potpuno pogrešna.