Prevodioci

Aleksandar Šurbatović (1973) diplomirao je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odseku za komparativnu književnost i teoriju književnosti, gde mu je specijalnost bila američka književnost XIX veka. Radi kao prevodilac od 2003. i ima veliko iskustvo u prevođenju sa engleskog na srpski. Radio je kao urednik za stranu književnost u srpskim izdavačkim kućama kao što su Dereta, Filip Višnjić, Mali vrt, tako da je neprekidno u vezi s novim tokovima u savremenoj svetskoj književnosti, a naročito s pitanjima prevodne književnosti. Neki od naslova koje je preveo na srpski su: Ja sam niko! A ti, ko si?, pesme Emili Dikinson; Drevni Egipat Šarlot But; Šapat krošnji u ukletoj četvrti Ahmeta Umita; Gresi kuće Bordžija Sare Bauer, 1001 album koji moraš da čuješ pre nego što umreš Roberta Dimerija (urednik); Antički Rim Reja Lorensa; Kako odgajati tinejdžere T. Vulfa i S. Franksa. Takođe je i nagrađivani pisac budući da je napisao dva romana i dve zbirke pesama. Povremeno piše kolumne za istaknute srpske novine kao što je Politika.

Ana Jovanović završila je osnovne akademske studije na Filološkom fakultetu u Beogradu, na katedri za opštu književnost i teoriju književnosti.
Odmalena je zaljubljena u knjige i oduvek je znala da će se njima baviti.
Zato je odlučila da upozna ceo proces nastanka knjige i da učestvuje u svakom njegovom delu.
Rad u izdavačkoj kući je, na neki način, ostvarenje njenog sna i uvek je uzbuđena kada joj pristigne novi rukopis ili prevod. Trudi se da unese novine u sadržaje i promocije knjiga.

Tokom višegodišnjeg rada u knjižarstvu naučila je mnogo o savremenoj književnosti, timskom radu i organizacuji, a ta znanja rado primenjuje na poslu urednika u Areteu.

Piše za časopise o kulturi i književnosti, voli prirodu, suncokrete i mačke.

Anita Vuco od 1991. godine živi i radi u Italiji gde je na univerzitetu La Sapienca diplomirala strane jezike i književnost, a zatim odbranila doktorat iz Filologije i komparativnih književnosti srednjoistočne Evrope tezom na temu Danilo Kiš: l’enigma della lettera („Danilo Kiš: enigmatičnost slova”), o važnosti jevrejske kulture za piščevu poetiku. Objavila je više priča na italijanskom jeziku i zbirku poezije Parole blu („Plave riječi”), koju je nedavno beogradski Albatros Plus priredio i u dvojezičnom izdanju. Prevodi: Var Saše Stojanovića, Stakleni zid (Il muro di vetro) Vladimira Tasića, Mi različiti (Noi diversi) Veselina Markovića, Jaz (La voragine) Darka Tuševljakovića. Članica je Udruženja književnih prevodilaca Srbije.

Anđelija (Anđa) Jočić (1963) rođena je i živi u Beogradu. Prevodi sa engleskog i poljskog jezika. Do sada je prevela trideset knjiga sa engleskog jezika, uglavnom romana za decu, uključujući i autore poput Šile Kicinger, Tonija Bredmana, Majkla Morpurga, Aleksandra Mekol Smita, Sali Gardner. Anđelija je prevela i jedanaest knjiga sa poljskog jezika, između ostalih prevela je literarna ostvarenja autora kao što su Ščigjelski, Vitek, Terakovski, Maleški, Bručkovski i mnogi drugi.
Trenutno radi u oblasti neformalnog obrazovanja dece i edukatora, u oblastima učenja jezika, kreativnih procesa i
drame u obrazovanju kao i interkulturalnog učenja.

Darinka, Daca Kovačević, za drugove svoje, sada već odrasle dece, Daca Faca, a za prijatelje Primorkinja Vila, rođena je 1959. godine na Korčuli, a odrasla u Orebiću na Pelješcu. U detinjstvu je volela da sluša strašne priče koje se šapuću uz ognjište u dugim zimskim noćima i nebrojene knjige koje je hipnotisano i brzometno čitala, gubeći osećaj za prostor i vreme, u nekom zakutku daleko od očiju odraslih.

U Beograd je došla da studira nemački jezik, stekla veliki krug prijatelja i porodicu, i ostala. Dugo je radila sa brojevima, a onda je počela da prevodi knjige za decu, otkrila dramske radionice i interkulturalno učenje za mlade, i potpuno se pronašla u tome. Prevodi polako, mršteći se kod svake rečenice, i glancajući je i doterujući dok ne postane upravo ono što ona zna da je autor zamislio, uz puno ljubavi i veliki osećaj odgovornosti. Veliki prijatelj i dobronamerni učitelj veštine življenja i radosti života za one koji je okružuju. Jednog dana, kad poraste, biće i sjajan pisac. Za sada njene očaravajuće kratke priče čitaju samo prijatelji i mole, insistiraju da piše još, a ona sleže ramenima i kaže da ne može da stigne. Voli da diše i korača ritmom mora; zna da je to njen prirodni ritam, i žudi da ga ponovo uspostavi u beogradskoj vrevi.

Ileana Ursu Nenadić (1954, Zrenjanin) prevodila je na rumunski jezik savremene srpske pesnike, kao i modernu poeziju koja se piše na jezicima nacionalnih manjina u Vojvodini. S pesnikom Milanom Nenadićem prevodila je s rumunskog dela Mihaja Emi-neskua (dvojezična izdanja), koja su objavljena u Srbiji i Rumuniji. Pored toga, prevela je dela više savremenih rumunskih pesnika (Anu Blandijanu, Mirčea Dineskua, Ileanu Malačoju, Karolinu Iliku, Lilianu Ursu). Sačinila je dvojezičnu Antologiju savremene rumunske poezije, koja se stvara u Vojvodini, takođe dvojezične Antologiju legendi i bajki Rumuna iz Vojvodine i zbornik Pisci na granici. Uređuje dvojezični list za književnost i kulturu „Oglina” („Ogledalo”) i član je redakcije višejezičnog zbornika Most.

Do sada je objavila deset knjiga poezije (na rumunskom i srpskom jeziku). Poezija joj je prevođena na italijanski, engleski, francuski i švedski jezik. Zastupljena je u više antologija i zbornika poezije. Dobitnica je nagrada: „Pečat varoši sremskokarlovačke”, „Stražilovo” za najbolju knjigu pesama, nagrada „Lumine”, Nagrada Saveza književnika Rumunije za najbolji prevod za 2000, Međunarodna nagrada „Valahija” za doprinos književnosti i književnom prevodilaštvu, Orden „Mihaja Emineskua” u Rumuniji za doprinos kulturi, Zlatna značka KPZ Republike Srbije.

U saradnji sa programom „Kreativna Evropa“ u okviru projekta Otuđenje i identitet u savremenoj evropskoj književnosti prevela je knjigu Dečji krstaški rat.

Irina Vujičić (Beograd, 1980) diplomirala je klasične nauke na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bavi se prevođenjem od 2004. godine. Neki od njenih prevoda su romani Džeparoš Sare Voters, trilogija Budika Mande Skot, Miris Radike Dža, Nežna je noć Skota Ficdžeralda, Skrivena lica Salvadora Dalija. Napisala je tri serijala knjiga za decu. Članica je Udruženja književnih prevodilaca Srbije.

Ivan Antić (Jagodina, 1981) studirao je filozofiju i srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću u Beogradu. Objavio je knjige kratkih priča Tonus (Prva knjiga Matice srpske, 2009) i Membrane, membrane (Kulturni centar Novi Sad, 2016, Cankarjeva založba, 2019). Prevodi sa slovenačkog (Blatnik,Šalamun, Šteger, Kosovel, Perat, Hrs Pandur, Sinanović, Dovjak i dr.). Uredio je nekoliko knjiga u izdanju SKC Danilo Kiš. Od 2012. godine živi i radi u Ljubljani.

Profesorka francuskog i španskog jezika i stalni sudski prevodilac za oba jezika. Od Master diplome Srpski jezik kao strani dele je još rad i njegova odbrana. Prevodi sa španskog i franucskog jezika. Neki od objavljenih prevoda Alehandra Hodorovskog su Psihomagija, Učitelj i čarobnice, Metagenealogija, Tarot.

Ivana Tomić član je UKPS od 2015, a samostalni umetnik od 2017. godine. Prevela je i lektorisala više od 90 naslova i publikacija. Prevodi sa engleskog, starogrčkog i latinskog od 2006. Već nekoliko godina prevodi potpise izložbi i prateće publikacije na engleski jezik i lektoriše srpske tekstove za Muzej Jugoslavije. Kao prevodilac sarađuje i sa Muzejom afričke umetnosti. Značajniji prevodi: Narativni izvori za istoriju Evrope, Miloš Antonović, Rimska književnost, Đan Bjađo Konte, Gospođa Dalovej, Virdžinija Vulf, kao i desetak knjiga sa srpskog na engleski jezik.

Ivanka Jovičić

Jasmina Jovanović (1969) diplomirala je na Odseku za bugarski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Sada je radi kao profesor bugarske književnosti i savremenog bugarskog jezika na istom odseku. Njen spisak prevedenih naslova obuhvata roman “Възвишение” Milena Ruskova, koji je osvojio EUPL (2017), roman „Krtica. Dolina cipela“ Borisa Hristova (2000), roman Svetlane Dičeve „Mona i Magelan” (2008), kao i voluminozan istorijski roman Valka Miševa „Izaslanik iz Levanta” (2014) i dela Kalina Terziskog. Autorka je bugarskih udžbenika za osnovnu školu i nekoliko publikacija u stručnim časopisima. Njen prevodilački rad uključuje niz pojedinačnih prevoda u časopisima, publikacijama i hrestomatijama. Naslov njenog magistarskog rada bio je „Ljubavna poezija Jelisavete Bagrjane i Desanke Maksimović” (Ljubavna poezija Jelisavete Bagrjane i Desanke Maksimović – književno poređenje).

Jasna Dimitrijević je prozna autorka, ponekad prevoditeljka i književna kritičarka, najčešće knjižarka. Diplomirala na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti u Beogradu. Objavila je zbirke priča Prepoznavanja (2015) i Fibonačijev niz (2019). Prva knjiga koju je prevela za Areté bila je Kukavica Tima Klera.

foto: Bojan Kovačević

Jelena Nidžović (Čačak, 1987) završila je studije komparativne književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radila je i radi u knjižarstvu i izdavaštvu. Sarađuje sa nekolikim izdavačkim kućama kao izvršna urednica i prevoditeljka, i ređe nego povremeno objavljuje književnu kritiku u relevantnoj periodici i na odgovarajućim veb-platformama. Interesuje se za jungijansku psihoanalizu, poeziju i fudbal.

Marija Cindori Šinković (1950) predaje mađarski jezik i književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Osam godina bila je šef Katedre za hungarologiju. Radila je na Institutu prvo kao stručnjak za hungarologiju na projektu Komparativna studija srpske književnosti, a kasnije na projektu Istorija srpske književne periodike XX veka. Doktorirala je na temu „Endre Adi u srpskoj književnosti 1906–2006.” na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Radila je kao kontrastivni lektor na trotomnom mađarsko-srpskom rečniku za Institut za hungarologiju u Novom Sadu. Između ostalih, prevela je sledeća dela: „Tursko ogleedalo” dobitnika EUPL Viktora Horvata (2009), „Srećni sever” Kuna Arpada (2016), „Portret majke u američkom ramu” Mikloša Vajde (2009), „Književnost istočnoevropske avangarde” Endrea Bojtara (1977), „Avangarda – neoavangarda” Mikloša Sabolčija (1972), „Preparirani varvarin” Gergelja Peterefija (2017), „Sve bliže moru” Jožefa Guljaša (1980), kao i „Okovi strpljenja” Endre Adija (2012). Učestvovala je na nekoliko desetina naučnih konferencija u zemlji i inostranstvu. Članica je Matice srpske, Međunarodnog hungarološkog društva, kao i pridružena članica Mađarske akademije nauka. Njena polja interesovanja su srpsko-mađarske književne veze, književnost i književna periodika, estetika i savremena književna pitanja.

Marija Nenadić Žurka (1986, Zrenjanin) prevela je na srpski jezik poeziju (Lučijan Blaga, dva izdanja, oba dvojezična) i književnu kritiku (tri studije Euđena Simiona, radovi Bogdana Кrecua, Šerbana Aksintea). Na rumunski jezik je prevela poeziju Todora Manojlovića, za koji je dobila Nagradu Društva Кnjiževnika Vojvodine za Prevod Godine 2014. Sarađuje sa brojnim publikacijama u Srbiji i Rumuniji gde objavljuje naučne radove i prevode. Radi u Institutu za Istoriju i Teoriju Кnjiževnosti pri rumunskoj Akademiji.

Milica Markić (1966) ima više od 20 godina iskustva u prevođenju s poljskog na srpski. Diplomirala je 1991. na Odseku za polonistiku Filološkog fakulteta u Beogradu. Članica je Udruženja književnih prevodilaca Srbije od 2004. godine. Objavljeni prevodi: „Bez tebe” Ane Avgustinjak (2017), „Dželat bez maske” Andžeja Burse (2016), „Nekuda dalje, negde drugde” Darijuša Čaje (2016), „Aleja nezavisnosti” Kšištofa Varge (2015), „Sanatorijum u senci peščanika” Bruna Šulca (2014), „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih” Olge Tokarčuk (2014), „Kritički muzej” Pjotr Pjotrovski (2013), „Trunje” Kšištofa Varge (2013), „Naša erotska drama” Vitolda Gombroviča (2013), „Transatlantik” Vitolda Gombroviča (2013), „Pamtivek i druga doba” Olge Tokarčuk (2013), „Ljubav i odgovornost” Karola Vojtile (2013), „Vatreno krštenje” Andžeja Sapkovskog (2012), „Gulaš od turul ptice” Kšištofa Varge (2011), „Beguni” Olge Tokarčuk (2010), „Pornografija” Vitolda Gombroviča (2010), „Sećanje i identitet” Karola Vojtile (2008), „Svirka na mnogo bubnjeva” Olge Tokarčuk (2004), „U pustinji i prašumi” Henrika Sjenkjeviča (2003), „Traganje za kućom” Olge Tokarčuk (2002), i mnogi drugi. Učestvovala je na mnogim prevodilačkim seminarima i u projektu: Pronađeni u prevodu – Drugi susreti književnih prevodilaca u Gdanjsku, Poljska (2015); Prevodilački kolegijum – studijski program za prevodioce poljske književnosti u organizaciji Književnog instituta u Krakovu, zajedno sa Jagelonskim univerzitetom i Vilom Decije (2014); Prevodioci bez granica – međunarodni seminar za prevodioce u Vroclavu, Poljska (2013), kao i Prvi, Drugi, Treći i Četvrti svetski kongres prevodilaca poljske književnosti u Krakovu (2005, 2009, 2013).

Milica Mihajlović bila je srpski i jugoslovenski prevodilac i književni kritičar.

Nataša Vujnović rođena je u Beogradu, gde je diplomirala na Katedri za iberijske studije Filološkog fakulteta. U svet prevodilaštva ušla je preko televizije da bi kasnije otkrila i čari književnog prevođenja. Radi za Radio-televiziju Srbije i uživa u svakoj prilici da uroni u svet knjiga gde se oseća najbolje. Od 2010. član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Neki od objavljenih prevoda: Zbrka u Barseloni Eduardo Mendosa, Gde ptica peva najlepše Alehandro Hodorovski, Sin crnog četvrtka, Alehandro Hodorovski, Čas kada se budimo zajedno, Kirmen Uribe.

Nina Gugleta (1979) diplomirala je klasične nauke, a magistrirala izdavačke studije na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, Slovenija. Od 2005. radi kao slobodni prevodilac za razne prevodilačke agencije. Godine 2015. osnovala je Izdavačku kuću Arete iz ljubavi prema književnosti, gde radi kao urednica sa ciljem da proširi kreativnost i inovativan pristup pisanju, kao i da kvalitetnom literaturom ulepša srpsku književnu scenu. Živi i radi u Beogradu.
Neki od značajnih prevoda sa engleskog i slovenačkog: Rimska književnost Đana Bjađa Кontea (2016), U potrazi za crvenom đavolicom, Vinka Moderndorfera (2016), Lift Tome Podstenšeka (2016). ) Кoliko si moja? (Кoliko si moj?) Andreja E. Skubića (2017), Zvezde zovu Mihe Macinija (2018), Tombola ili život Suzane Tratnik (2018), Početi iz početka Slavoja Žižeka (2019) Nasilje Slavoja Žižeka (2020). U prevodu: U pogrešnoj priči Cvetke Sokolov (2022) i Devica, kraljica, udovica, kurva (2022) Erike Džonson Debeljak. Neki njeni prevodi sa slovenačkog objavljeni su u književnom časopisu „Polja“. Takođe je dobila nekoliko grantova za svoje prevode (Traduki, JAК, Ministarstvo kulture i inofrmisanja, Кreativna Evropa).

Slobodan Ivanović (1988, Nikšić), diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na katedri za francuski jezik i književnost. Pobedio je na konkursu Pjesnička riječ na izvoru Pive 2009. godine i kao nagradu objavio knjigu Adresa sna (2010). Pesme su mu objavljene u antologiji nove poezije YU prostora Van kutije(Gligorije Dijak, Podgorica, 2009). Objavljuje na književnim sajtovima, i učestvuje na raznim beogradskim i drugim čitanjima poezije, privatnim i javnim. Objavio poetsku knjigu Osobine (Кnjižuljak, 2014).
 

Slobodanka Glišić (1949) diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu na Odseku za svetsku književnost i teoriju književnosti. Magistrirala je na teoriji književnosti. Radi kao slobodni književni prevodilac od 1982. godine. Dobila je najprestižniju srpsku nagradu za prevođenje „Miloš Đurić“ za najbolji prevod u 2003. godini, za „Stanje poricanja: znati za zlodela i patnje” Stenlija Koena. Među neke od njenih prevoda spadaju: „Metastaze uživanja” Slavoja Žižeka (1996), „Godine obnove” Henrija Kisindžera (2000, koprevodilac), „Struktura i funkcija u primitivnom društvu” A. R. Redklif Brauna (1982), „Pevač priča” Alberta B. Lorda (1990), „Tumačenje kultura” Kliforda Gerca (1998), „Beli hotel” (1998) i „Šarlot“ (2001) D. M. Tomasa; „Kraj jedne ljubavne priče” Grejema Grina (2000), „Pogažen zavet” Roberta N. Belaha (2003), zbirka priča „Vi niste ovde stranac” Adama Hasleta (2004), „Kulturna intimnost” Majkla Hercfelda (2004), „Dobri doktor” Dejmona Galguta (2004), „Soko i orao: Crna Gora i Austrougarska, 1908–1914” Džona D. Tredveja (2005), „Špijuni” Majkla Frejna (2005), „Objava” Brajana Mura (2005), „Strategije genija. Sigmund Frojd, Leonardo da Vinči, Nikola Tesla” Roberta B. Diltsa, sveska III, (2008, s Dušanom Janićem i Slavicom Miletić), „Kucanje na nebeska vrata: Biblija i popularna kultura” Rolanda Boera (2008), „Krvava kiša” (2009) i „Povratak u Bolonju” (2010) Majkla Dibdina, „Raspad Jugoslavije na filmu : estetika i ideologija u jugoslovenskom i postjugoslovenskom filmu” Pavla Levija (2009, sa Anom Grbić), „Šta je populizam?” Jan-Vernera Milera (2017), itd. Takođe, prevodila je brojne članke za ugledne književne časopise. Članica je Udruženja književnih prevodilaca Srbije.

Tihana Hamović (1981) diplomirala je na grupi za bohemistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, prevodi češku poeziju, prozu, filozofiju i dramu. Među njenim prevodima su romani Jahima Topola, Petre Hulove, Mareka Tomana, Bjanke Belove, poezija Кateržine Rudčenkove, kultno ekspresionističko delo Ladislava Кlime Stradanja kneza Šternenhoha, izbor iz opusa češkog fenomenologa Jana Patočke. Vodi blog na kome objavljuje svoje prevode i autorske tekstove, pre svega poeziju. Boravila je u Pragu kao stipendistkinja Češkog književnog centra. Bila je članica žirija međunarodnog prevodilačkog takmičenja Cena Susanny Roth. Trenutno je mentorka za češki jezik međunarodnog evropskog projekta CELA. Članica je Udruženja književnih prevodilaca Srbije.

Vesna Stamenković (1977, Beograd), studirala španski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.Кnjiževnim prevođenjem bavi se od 2006. godine. Prevodi beletristiku, humanistiku, poeziju i dečju književnost sa engleskog, španskog i portugalskog jezika, kao i na engleski jezik. Objavljivala prevode u izdavačkim kućama Narodna knjiga, Portalibris, Gramatik, Mono i Manjana, Treći Trg, Evro Đunti, Dereta, Mladinska knjiga, Nova knjiga, Кarpos, Glosarijum i Booka, kao i u nekolicini uglednih časopisa za poeziju i književnost u zemlji i inostranstvu, a neki od njenih prevoda ušli su u najuži izbor za neke od najprestižnijih nagrada za književno prevođenje u Srbiji, „Miloš N. Đurić“ i „Aleksandar Spasić“. Član je Udruženja književnih prevodilaca od 2006. godine, a od 2009. ima status samostalnog umetnika. Aktivno učestvuje u radu Udruženja književnih prevodilaca Srbije, u čijoj je Upravi od 2011, a na mestu podpredsednika nalazila se od 2012 – 2016. godine. Sekretar je i Odbora za međunarodnu saradnju UКPS, koji svake godine organizuje tradicionalne Beogradske međunarodne prevodilačke susrete. Radi i kao simultani i konsekutivni prevodilac za engleski i španski jezik.