Očevo mleko

Prvi roman autora Marka Vignjevića na srpskom jeziku, „Očevo mleko”, za neku deceniju važiće za moderni klasik srpske književnosti. On započinje Areteovu ediciju „jedanOdsto”, koja obuhvata rukopise koji su pobedili na „Areteovom konkursu za knjigu godine”. Obiman roman s kriminalističkim, pikarskim, putopisnim i poetskim elementima, koji se bavi kako individualnom sudbinom čoveka odbačenog od osnovne ćelije zajedništva – porodice, ispripovedan besprekornim stilom autora snažnog proznog identiteta obogatiće srpsku književnu scenu i revidiraće postojeće prozne poetike na način neočekivan i dugo očekivan.

Danas, kada književni kritičari vole opširno da pišu, a da ne donose neke konkretne vrednosne sudove, u tolikoj meri da često i ne znate da li im se delo uopšte dopalo, nezahvalno je preuzimati njihovu ulogu. Ipak, potrudiću se da budem što je moguće konkretniji, potpuno svestan težine i rizika jedne ovakve izjave: „Očevo mleko” smatram za jedno od najuzbudljivijih književnih dela napisanih na srpskom jeziku u poslednjih 10−15 godina. Beskompromisna u pristupu (bez kukavičkog eksploatisanja Tesli, Andrića, Nemanjića, bez dosadnih kvaziintelektualnih aspiracija na koje ni sam nisam imun, ali i bez pretenciozne autorefleksivnosti i upućenosti na autobiografske elemente za koje mnogi savremeni pisci bezuslovno veruju da će interesovati svakog "pristojnog" čitaoca), ovo je književnost koja se bavi običnim čovekom, njegovim demonima, duhom našeg vremena, književnost koja zadire u najdublje slojeve ljudske duše, brutalna i uznemirujuća, oslobođena svake ideologije i antiherojska, ona razgolićuje, demistifikuje, poput ogledala je u kojem možemo da vidimo naše tamne strane, ona svog čitaoca udara direktno u grudi i ostavlja ga bez daha. „Očevo mleko”prevazilazi lokalne književne okvire i daje nam nadu da će se srpski roman napokon iskobeljati iz gliba osrednjosti, kompromisa i prevaziđenih pripovedačkih postupaka. To što je Vignjević kod nas još uvek neafirmisan autor govori više o sredini u kojoj stvara, a ne o kvalitetu njegovog dela.

Aleksandar Šurbatović