„Kada žena zna da čita, postoji samo jedna stvar koju je možete naučiti, a to je da veruje u sebe.”
U delima Virdžinije Vulf često se srećemo sa problemom rodne (ne)ravnopravnosti o kome autorka iznosi svoje mišljenje i stavove. Međutim, pošto zna da je svako pitanje ili tema koja se odnosi na polove prilično kontroverzna, ona ne predlaže konkretno rešenje. Obrazlaže problem sa različitih stanovišta i ostavlja čitaocima da razmišljaju o njemu i donose sopstvene zaključke.
Tako je u eseju „Sopstvena soba” predočila da je ženama za pisanje romana ili pesama potreban novac i posebna prostorija u koju mogu da se zatvore. Ovo su u stvari osnovni uslovi koji bi rešili pitanje žena u književnosti do 20. veka.
Pisanje nije skup zanat, ali zahteva mnogo slobodnog vremena i samoće. Međutim, zbog bračnih i porodičnih obaveza, ali i zbog nedostatka obrazovanja, žene nisu bile u mogućnosti da se posvete pisanju, uprkos želi i talentu.
Zato je ovaj posao prepušten muškarcima i to uglavnom dobrostojećim - onima koji su imali dovoljno novca, vremena i prostora za pisanje i stvaranje.
Ženska književnost ne treba da postoji.
Virdžinija Vulf navodi da će književnost koju stvaraju žene biti cenjena i uvažavana onog trenutka kada je ne budu nazivali ženskom; kada sadržaj postane važniji od imena autora. Zaokupljenost lošim položajem i osećanje nepravde sprečavalo je žene da se estetski izraze i ovladaju sopstvenim stilom. Zato je kreativnost žena u devetanestom veku i početkom dvadesetog, često bila ismevana od strane muškaraca. Slikovito objašnjenje možemo naći u autorkinim rečima: „Tokom svih proteklih vekova žena je služila kao ogledalo koje ima čarobnu i divnu moć da dvostruko uveliča mušku figuru koja se u njemu ogleda15“. Kada žene ne bi bile inferiorne, ne bi ni uveličavale. „Kako će on (muškarac) i dalje donositi presude, civilizovati divljake, stvarati zakone, pisati knjige […] ako za doručkom i ručkom ne bude video sebe bar dvostruko većeg nego što je u stvarnosti?“
Kraljica u umetnosti, robinja u stvarnosti
Interesantno je da su žene kao književni likovi blistale. Virdžinija Vulf navodi Antigonu, Klitemnestru, Anu Karenjinu, Emu Bovari itd. U svakodnevnom životu bile su potpuno beznačajne, a u delima koja su stvarali muškarci imale su ogromne uloge. Žena je upravljala životima kraljeva i osvajača i uticala je na važne državne odluke. U stvarnom životu, međutim, bila je robinja koju su na silu udali. Zašto su muškarci ono uveličavajuće ogledalo u svetu književnosti uperili u žene i predstavili ih moćno i superiorno?
Sudbina talentovane žene u 16. veku
Šta bi se dogodilo sa briljantnom ženom u 16. veku, virdžinija Vulf objasnila je na primeru fiktivnog lika Šekspirove sestre koju je nazvala Džudit. Imala je sve predispozicije da postane izuzetna književnica, ali jedini i najveći problem bio je što nije bila muškarac. Odbila je da se uda i pobegla od kuće sa namerom da postane glumica.
Pronašla je glumačku trupu kojoj je htela da se priključi. Uprkos tome što joj se vođa trupe podsmevao, jedan član se smilovao, primio je, ali ubrzo je sa njim zatrudnela. Nakon tog zananja, izvršila je samoubistvo.
Iz ove priče je jasno šta se dešavalo sa svakom talentovanom devojkom koja je bi se drznula i suprotstavila tadašnjim nametnutim pravilima.
Kreativni rad zahteva androgeni um.
Virdžinija Vulf pred kraj eseja navodi Kolridžovu izjavu o tome da su veliki umovi androgeni. U muškom slučaju je to muški um sa ženskim elementima, a u ženskom obrnuto. Možda jedinstveno ženski ili muški um nije kreativan. Tačka u kojoj se vrhunac umetnosti događa je kada um postane potpuno plodan i iskoristi sve svoje sposobnosti. Ovakav um prenosi osećanja bez ograničenja, prirodno je nadahnut i kreativan. Ako je pisac samo muškarac ili samo žena, bez androgenog kvaliteta, njegovo delo neće preživeti - jer bilo šta napisano sa svesnom pristrasnošću je osuđeno na smrt.
Žene u književnosti danas.
Očigledno je da su žene pisci danas u mnogo boljem položaju nego što je to bilo u vremenu o kome govori Virdžinija Vulf. Od 1909. godine dvanaest žena dobilo je Nobelovu nagradu za književnost, što oslikava bolji položaj žene u društvu do koga je došlo napornom borbom za emancipaciju i izjednačavanje.
Današnje spisateljice zahvalne su hrabrim ženama koje su uspele da se suprotstave predrasudama, da pokažu svoj talenat i u velikoj meri se izjednače sa muškarcima.
Virdžinija Vulf je u eseju „Sopstvena soba” u stvari progovorila o generalnom rešenju emancipacije i slobode žena u budućnosti. Kao i uvek, ostavila je da zaključak donesemo sami:
„Potrebno vam je pet stotina funti godišnje i sopstvena soba da biste mogli da pišete romane ili pesme. To kažem zato što intelektualna sloboda zavisi od materijalnih stvari - a poezija zavisi od intelektualne slobode. “
Milena Petrović Bojković