Kreativna Evropa

Sanja Savić je rođena u Sarajevu 1988. godine. Diplomirala je i završila master sutdije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je trenutno doktorandkinja.

Objavila je zbirke pripovedaka Кad žirafa progovori (2010) i Vrijeme vašara (2013), roman Neoštrine (2016), dramu Srebrni car (2017) i zbirku drama Ptice i druge drame (2019). Scenaristkinja je i rediteljka dva kratka animirano-igrana filma, te dugometražnog igranog filma Naši očevi, majke i njihova djeca (2017). U Ustanovi kulture Vuk Stefanović Кaradžić, izvedena je drama Кod šejtana ili Jedna dobra žena (2018).

Natali Skovronek je belgijska spisateljica rođena u Briselu 1973. Studirala je književnost i bavila se izdavaštvom i modom. Njen prvi roman Karen i ja (2011) predstavlja prvi deo trilogije koju čine Maks, naizgled (2013) i Svet po meri (2017). Za Mapu kajanja je dobila Evropsku nagradu za književnost 2020.Od 2016. predaje u Savremenom centru za pisce.

Slobodan Ivanović (1988, Nikšić), diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na katedri za francuski jezik i književnost. Pobedio je na konkursu Pjesnička riječ na izvoru Pive 2009. godine i kao nagradu objavio knjigu Adresa sna (2010). Pesme su mu objavljene u antologiji nove poezije YU prostora Van kutije(Gligorije Dijak, Podgorica, 2009). Objavljuje na književnim sajtovima, i učestvuje na raznim beogradskim i drugim čitanjima poezije, privatnim i javnim. Objavio poetsku knjigu Osobine (Кnjižuljak, 2014).
 

Jana Šramkova (1982) je jedna od najistaknutijih čeških spisateljica mlađe generacije. Rođena je u mestu Visoke Mito. Živi u Pragu. Dobitnica je nagrade Jiri Orten za prvi roman Hruškadóttir (Peardóttir). Piše knjige za decu i odrasle i tekstove o kulturi za nekoliko časopisa. Ima troje dece.

Tihana Hamović (1981) diplomirala je na grupi za bohemistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, prevodi češku poeziju, prozu, filozofiju i dramu. Među njenim prevodima su romani Jahima Topola, Petre Hulove, Mareka Tomana, Bjanke Belove, poezija Кateržine Rudčenkove, kultno ekspresionističko delo Ladislava Кlime Stradanja kneza Šternenhoha, izbor iz opusa češkog fenomenologa Jana Patočke. Vodi blog na kome objavljuje svoje prevode i autorske tekstove, pre svega poeziju. Boravila je u Pragu kao stipendistkinja Češkog književnog centra. Bila je članica žirija međunarodnog prevodilačkog takmičenja Cena Susanny Roth. Trenutno je mentorka za češki jezik međunarodnog evropskog projekta CELA. Članica je Udruženja književnih prevodilaca Srbije.

Ingelin Resland (1976) je norveška spisateljica i novinarka. Osnovne teme u njenom stvaralaštvu su: potraga za svojim mestom u svetu, odnos sa roditeljima, usamljenost, problemi zavisnosti i mladalačko nasilje. Njene knjige su prevedene na engleski, nemački, farski jezik.

Liliana Korobka je moldavska i rumunska spisateljica i istraživačica komunističke cenzure u Rumuniji. Objavila je nekoliko nagrađivanih knjiga teorije i proze. Za prozni prvenac Negrissimo dobija je nagradu Prometheus. Njene knjige su prevedene na italijanski, nemački i Slovenački. Živi i radi u Bukureštu.

Ileana Ursu Nenadić (1954, Zrenjanin) prevodila je na rumunski jezik savremene srpske pesnike, kao i modernu poeziju koja se piše na jezicima nacionalnih manjina u Vojvodini. S pesnikom Milanom Nenadićem prevodila je s rumunskog dela Mihaja Emi-neskua (dvojezična izdanja), koja su objavljena u Srbiji i Rumuniji. Pored toga, prevela je dela više savremenih rumunskih pesnika (Anu Blandijanu, Mirčea Dineskua, Ileanu Malačoju, Karolinu Iliku, Lilianu Ursu). Sačinila je dvojezičnu Antologiju savremene rumunske poezije, koja se stvara u Vojvodini, takođe dvojezične Antologiju legendi i bajki Rumuna iz Vojvodine i zbornik Pisci na granici. Uređuje dvojezični list za književnost i kulturu „Oglina” („Ogledalo”) i član je redakcije višejezičnog zbornika Most.

Do sada je objavila deset knjiga poezije (na rumunskom i srpskom jeziku). Poezija joj je prevođena na italijanski, engleski, francuski i švedski jezik. Zastupljena je u više antologija i zbornika poezije. Dobitnica je nagrada: „Pečat varoši sremskokarlovačke”, „Stražilovo” za najbolju knjigu pesama, nagrada „Lumine”, Nagrada Saveza književnika Rumunije za najbolji prevod za 2000, Međunarodna nagrada „Valahija” za doprinos književnosti i književnom prevodilaštvu, Orden „Mihaja Emineskua” u Rumuniji za doprinos kulturi, Zlatna značka KPZ Republike Srbije.

U saradnji sa programom „Kreativna Evropa“ u okviru projekta Otuđenje i identitet u savremenoj evropskoj književnosti prevela je knjigu Dečji krstaški rat.

Jana Frej (1969) je švajcarska spisateljica koja piše romane za decu i omladinu, kombinujući realnost i fikciju. Studirala je književnost, istoriju i umetnost. Njene knjige za decu i omladinu su nagrađivane brojnim prestižnim književnim nagradama u Švajcarskoj, Nemačkoj i svetu, od kojih je najvažnija Nemačka književna nagrada za književnost za mlade. Jana Frej živi u Visbadenu sa svojom porodicom.

Darinka, Daca Kovačević, za drugove svoje, sada već odrasle dece, Daca Faca, a za prijatelje Primorkinja Vila, rođena je 1959. godine na Korčuli, a odrasla u Orebiću na Pelješcu. U detinjstvu je volela da sluša strašne priče koje se šapuću uz ognjište u dugim zimskim noćima i nebrojene knjige koje je hipnotisano i brzometno čitala, gubeći osećaj za prostor i vreme, u nekom zakutku daleko od očiju odraslih.

U Beograd je došla da studira nemački jezik, stekla veliki krug prijatelja i porodicu, i ostala. Dugo je radila sa brojevima, a onda je počela da prevodi knjige za decu, otkrila dramske radionice i interkulturalno učenje za mlade, i potpuno se pronašla u tome. Prevodi polako, mršteći se kod svake rečenice, i glancajući je i doterujući dok ne postane upravo ono što ona zna da je autor zamislio, uz puno ljubavi i veliki osećaj odgovornosti. Veliki prijatelj i dobronamerni učitelj veštine življenja i radosti života za one koji je okružuju. Jednog dana, kad poraste, biće i sjajan pisac. Za sada njene očaravajuće kratke priče čitaju samo prijatelji i mole, insistiraju da piše još, a ona sleže ramenima i kaže da ne može da stigne. Voli da diše i korača ritmom mora; zna da je to njen prirodni ritam, i žudi da ga ponovo uspostavi u beogradskoj vrevi.

Marija Teresa Maja Gonsales je istaknuta portugalska spisateljica. Od 1982. do 1997. bila je nastavnica portugalskog jezika. Napisala je veliki broj knjiga za decu i mlade koje se bave problemima puberteta i adolescencije. Njene knjige su prevedene na nemački, španski, kineski, bugarski i mnoge druge jezike, a mnoge su prevorene u dramske tekstove i izvođene na sceni.

Vesna Stamenković (1977, Beograd), studirala španski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.Кnjiževnim prevođenjem bavi se od 2006. godine. Prevodi beletristiku, humanistiku, poeziju i dečju književnost sa engleskog, španskog i portugalskog jezika, kao i na engleski jezik. Objavljivala prevode u izdavačkim kućama Narodna knjiga, Portalibris, Gramatik, Mono i Manjana, Treći Trg, Evro Đunti, Dereta, Mladinska knjiga, Nova knjiga, Кarpos, Glosarijum i Booka, kao i u nekolicini uglednih časopisa za poeziju i književnost u zemlji i inostranstvu, a neki od njenih prevoda ušli su u najuži izbor za neke od najprestižnijih nagrada za književno prevođenje u Srbiji, „Miloš N. Đurić“ i „Aleksandar Spasić“. Član je Udruženja književnih prevodilaca od 2006. godine, a od 2009. ima status samostalnog umetnika. Aktivno učestvuje u radu Udruženja književnih prevodilaca Srbije, u čijoj je Upravi od 2011, a na mestu podpredsednika nalazila se od 2012 – 2016. godine. Sekretar je i Odbora za međunarodnu saradnju UКPS, koji svake godine organizuje tradicionalne Beogradske međunarodne prevodilačke susrete. Radi i kao simultani i konsekutivni prevodilac za engleski i španski jezik.

Cvetka Sokolov je slovenačka spisateljica za mlade, pesnikinja i univerzitetska profesorka. Njene priče, pesme i prikazi redovno se objavljuju u dečjim časopisima od 2003. Napisala je nekoliko scenarija za predstave za decu i mlade. Njen prvi omladinski roman Šta ne ubije, napisan 2013, nominovan je za nagradu „Plava ptica”. U romanima o problemima mladih, ona se fokusira na teme koje uzbuđuju i podstiču na razmišljanje.

Nina Gugleta (1979) diplomirala je klasične nauke, a magistrirala izdavačke studije na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, Slovenija. Od 2005. radi kao slobodni prevodilac za razne prevodilačke agencije. Godine 2015. osnovala je Izdavačku kuću Arete iz ljubavi prema književnosti, gde radi kao urednica sa ciljem da proširi kreativnost i inovativan pristup pisanju, kao i da kvalitetnom literaturom ulepša srpsku književnu scenu. Živi i radi u Beogradu.
Neki od značajnih prevoda sa engleskog i slovenačkog: Rimska književnost Đana Bjađa Кontea (2016), U potrazi za crvenom đavolicom, Vinka Moderndorfera (2016), Lift Tome Podstenšeka (2016). ) Кoliko si moja? (Кoliko si moj?) Andreja E. Skubića (2017), Zvezde zovu Mihe Macinija (2018), Tombola ili život Suzane Tratnik (2018), Početi iz početka Slavoja Žižeka (2019) Nasilje Slavoja Žižeka (2020). U prevodu: U pogrešnoj priči Cvetke Sokolov (2022) i Devica, kraljica, udovica, kurva (2022) Erike Džonson Debeljak. Neki njeni prevodi sa slovenačkog objavljeni su u književnom časopisu „Polja“. Takođe je dobila nekoliko grantova za svoje prevode (Traduki, JAК, Ministarstvo kulture i inofrmisanja, Кreativna Evropa).

Judit Sanislo (1977) jedna je od najpoznatijih savremenih mađarskih spisateljica, dobitnica mnogobrojnih prestižnih nagrada kao što su nagrada Đerđi Petri 2015. godine i Pal Bekeš 2017. godine.

Marija Cindori Šinković (1950) predaje mađarski jezik i književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Osam godina bila je šef Katedre za hungarologiju. Radila je na Institutu prvo kao stručnjak za hungarologiju na projektu Komparativna studija srpske književnosti, a kasnije na projektu Istorija srpske književne periodike XX veka. Doktorirala je na temu „Endre Adi u srpskoj književnosti 1906–2006.” na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Radila je kao kontrastivni lektor na trotomnom mađarsko-srpskom rečniku za Institut za hungarologiju u Novom Sadu. Između ostalih, prevela je sledeća dela: „Tursko ogleedalo” dobitnika EUPL Viktora Horvata (2009), „Srećni sever” Kuna Arpada (2016), „Portret majke u američkom ramu” Mikloša Vajde (2009), „Književnost istočnoevropske avangarde” Endrea Bojtara (1977), „Avangarda – neoavangarda” Mikloša Sabolčija (1972), „Preparirani varvarin” Gergelja Peterefija (2017), „Sve bliže moru” Jožefa Guljaša (1980), kao i „Okovi strpljenja” Endre Adija (2012). Učestvovala je na nekoliko desetina naučnih konferencija u zemlji i inostranstvu. Članica je Matice srpske, Međunarodnog hungarološkog društva, kao i pridružena članica Mađarske akademije nauka. Njena polja interesovanja su srpsko-mađarske književne veze, književnost i književna periodika, estetika i savremena književna pitanja.

Eugenijuš Tkačišin Dicki (1962) jedan je od najpriznatijih poljskih pesnika, dobitnik mnogih prestižnih književnih nagrada. Dicki je do sada objavio sedamnaest knjiga poezije od kojih je svaka odlično prihvaćena kako od strane čitalačke publike tako i od strane kritike.

Milica Markić (1966) ima više od 20 godina iskustva u prevođenju s poljskog na srpski. Diplomirala je 1991. na Odseku za polonistiku Filološkog fakulteta u Beogradu. Članica je Udruženja književnih prevodilaca Srbije od 2004. godine. Objavljeni prevodi: „Bez tebe” Ane Avgustinjak (2017), „Dželat bez maske” Andžeja Burse (2016), „Nekuda dalje, negde drugde” Darijuša Čaje (2016), „Aleja nezavisnosti” Kšištofa Varge (2015), „Sanatorijum u senci peščanika” Bruna Šulca (2014), „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih” Olge Tokarčuk (2014), „Kritički muzej” Pjotr Pjotrovski (2013), „Trunje” Kšištofa Varge (2013), „Naša erotska drama” Vitolda Gombroviča (2013), „Transatlantik” Vitolda Gombroviča (2013), „Pamtivek i druga doba” Olge Tokarčuk (2013), „Ljubav i odgovornost” Karola Vojtile (2013), „Vatreno krštenje” Andžeja Sapkovskog (2012), „Gulaš od turul ptice” Kšištofa Varge (2011), „Beguni” Olge Tokarčuk (2010), „Pornografija” Vitolda Gombroviča (2010), „Sećanje i identitet” Karola Vojtile (2008), „Svirka na mnogo bubnjeva” Olge Tokarčuk (2004), „U pustinji i prašumi” Henrika Sjenkjeviča (2003), „Traganje za kućom” Olge Tokarčuk (2002), i mnogi drugi. Učestvovala je na mnogim prevodilačkim seminarima i u projektu: Pronađeni u prevodu – Drugi susreti književnih prevodilaca u Gdanjsku, Poljska (2015); Prevodilački kolegijum – studijski program za prevodioce poljske književnosti u organizaciji Književnog instituta u Krakovu, zajedno sa Jagelonskim univerzitetom i Vilom Decije (2014); Prevodioci bez granica – međunarodni seminar za prevodioce u Vroclavu, Poljska (2013), kao i Prvi, Drugi, Treći i Četvrti svetski kongres prevodilaca poljske književnosti u Krakovu (2005, 2009, 2013).

Osvalds Zebris (1975) je litvanski pisac i novinar koji je već svojom debitantskom zbirkom pripovedaka osvojio Litvansku književnu nagradu za najbolju debitantsku knjigu 2010. godine. Sa svojim romanom U senci petlovog brda, Osvald Zebris osvojio je Evropsku nagradu za književnost i time postao jedan od najznačajnijih modernih litvanskih, ali i evropskih, pripovedača.

Aleksandar Šurbatović (1973) diplomirao je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odseku za komparativnu književnost i teoriju književnosti, gde mu je specijalnost bila američka književnost XIX veka. Radi kao prevodilac od 2003. i ima veliko iskustvo u prevođenju sa engleskog na srpski. Radio je kao urednik za stranu književnost u srpskim izdavačkim kućama kao što su Dereta, Filip Višnjić, Mali vrt, tako da je neprekidno u vezi s novim tokovima u savremenoj svetskoj književnosti, a naročito s pitanjima prevodne književnosti. Neki od naslova koje je preveo na srpski su: Ja sam niko! A ti, ko si?, pesme Emili Dikinson; Drevni Egipat Šarlot But; Šapat krošnji u ukletoj četvrti Ahmeta Umita; Gresi kuće Bordžija Sare Bauer, 1001 album koji moraš da čuješ pre nego što umreš Roberta Dimerija (urednik); Antički Rim Reja Lorensa; Kako odgajati tinejdžere T. Vulfa i S. Franksa. Takođe je i nagrađivani pisac budući da je napisao dva romana i dve zbirke pesama. Povremeno piše kolumne za istaknute srpske novine kao što je Politika.

Tit Aleksejev je estonski pisac i istoričar, stručnjak za srednjovekovnu istoriju. Tit Aleksejev bavio se diplomatijom u Parizu i Briselu. Dobitnih je brojnih nagrada za književnost a 2010. godine za roman Hodočašće dobio je Evropsku nagradu za književnost čime je učvrstio svoj položaj jednog od najpoznatijih estonskih savremenih pisaca kako u Estoniji tako i u Evropi.

Mirča Kartaresku poznati je rumunski pisac, esejista, i profesor književnosti na Univerzitetu u Bukureštu. Smatra se najboljim živim rumunskim piscem. Postao je svetski poznat svojim obimnim književnim stvaralaštvom, a njegova dela objavljena su u trideset edicija i prevedena su na mnogo svetskih jezika. Dobitnik je brojnih nagrada za književnost kako u Rumuniji tako i u Moldaviji, Francuskoj i Italiji.

Ileana Ursu Nenadić (1954, Zrenjanin) prevodila je na rumunski jezik savremene srpske pesnike, kao i modernu poeziju koja se piše na jezicima nacionalnih manjina u Vojvodini. S pesnikom Milanom Nenadićem prevodila je s rumunskog dela Mihaja Emi-neskua (dvojezična izdanja), koja su objavljena u Srbiji i Rumuniji. Pored toga, prevela je dela više savremenih rumunskih pesnika (Anu Blandijanu, Mirčea Dineskua, Ileanu Malačoju, Karolinu Iliku, Lilianu Ursu). Sačinila je dvojezičnu Antologiju savremene rumunske poezije, koja se stvara u Vojvodini, takođe dvojezične Antologiju legendi i bajki Rumuna iz Vojvodine i zbornik Pisci na granici. Uređuje dvojezični list za književnost i kulturu „Oglina” („Ogledalo”) i član je redakcije višejezičnog zbornika Most.

Do sada je objavila deset knjiga poezije (na rumunskom i srpskom jeziku). Poezija joj je prevođena na italijanski, engleski, francuski i švedski jezik. Zastupljena je u više antologija i zbornika poezije. Dobitnica je nagrada: „Pečat varoši sremskokarlovačke”, „Stražilovo” za najbolju knjigu pesama, nagrada „Lumine”, Nagrada Saveza književnika Rumunije za najbolji prevod za 2000, Međunarodna nagrada „Valahija” za doprinos književnosti i književnom prevodilaštvu, Orden „Mihaja Emineskua” u Rumuniji za doprinos kulturi, Zlatna značka KPZ Republike Srbije.

U saradnji sa programom „Kreativna Evropa“ u okviru projekta Otuđenje i identitet u savremenoj evropskoj književnosti prevela je knjigu Dečji krstaški rat.

Hilari Mantel jedna je od najpoznatijih savremenih engleskih književnica. Dvostruka je dobitnica nagrade Buker, što je čini prvom ženom kojoj je dva puta dodeljena ova prestižna nagrada. Mantel piše dnevnike, kratke priče i romane. Smrt – poslednje utočište monumentalan je istorijski roman o Francuskoj revoluciji, obogaćen pismima i drugim zapisima iz tog vremena.

Slobodanka Glišić (1949) diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu na Odseku za svetsku književnost i teoriju književnosti. Magistrirala je na teoriji književnosti. Radi kao slobodni književni prevodilac od 1982. godine. Dobila je najprestižniju srpsku nagradu za prevođenje „Miloš Đurić“ za najbolji prevod u 2003. godini, za „Stanje poricanja: znati za zlodela i patnje” Stenlija Koena. Među neke od njenih prevoda spadaju: „Metastaze uživanja” Slavoja Žižeka (1996), „Godine obnove” Henrija Kisindžera (2000, koprevodilac), „Struktura i funkcija u primitivnom društvu” A. R. Redklif Brauna (1982), „Pevač priča” Alberta B. Lorda (1990), „Tumačenje kultura” Kliforda Gerca (1998), „Beli hotel” (1998) i „Šarlot“ (2001) D. M. Tomasa; „Kraj jedne ljubavne priče” Grejema Grina (2000), „Pogažen zavet” Roberta N. Belaha (2003), zbirka priča „Vi niste ovde stranac” Adama Hasleta (2004), „Kulturna intimnost” Majkla Hercfelda (2004), „Dobri doktor” Dejmona Galguta (2004), „Soko i orao: Crna Gora i Austrougarska, 1908–1914” Džona D. Tredveja (2005), „Špijuni” Majkla Frejna (2005), „Objava” Brajana Mura (2005), „Strategije genija. Sigmund Frojd, Leonardo da Vinči, Nikola Tesla” Roberta B. Diltsa, sveska III, (2008, s Dušanom Janićem i Slavicom Miletić), „Kucanje na nebeska vrata: Biblija i popularna kultura” Rolanda Boera (2008), „Krvava kiša” (2009) i „Povratak u Bolonju” (2010) Majkla Dibdina, „Raspad Jugoslavije na filmu : estetika i ideologija u jugoslovenskom i postjugoslovenskom filmu” Pavla Levija (2009, sa Anom Grbić), „Šta je populizam?” Jan-Vernera Milera (2017), itd. Takođe, prevodila je brojne članke za ugledne književne časopise. Članica je Udruženja književnih prevodilaca Srbije.

Zejdi Smit napisala je romane Beli zubi, Sakupljač autograma, O lepoti, Severozapad, Vreme svinga. Autor je i nekoliko zbirki priča i eseja. Izabrana je za članicu Kraljevskog književnog udruženja 2002. godine. 2003. našla se na spisku dvadeset najboljih mladih britanskih književnika časopisa Granta, i ponovo 2013. godine. Roman Beli zubi osvojio je brojne književne nagrade. Neke od njih su Džejms Tajt Blek memorijalnu nagradu, Vajtbredovu nagradu za najbolji prvi roman i Gardijanovu nagradu za prvu knjigu. O lepoti bio je u užem izboru za nagradu Man Buker i osvojio je Orandž nagradu za fikciju, a Severozapad je bio na užem spisku za Bejlisovu nagradu za najbolju književnicu. Zejdi Smit trenutno predaje književnost na Njujorškom univerzitetu i član je Američke akademije za umetnost i književnost.

Autor fotografije: Dominique Nabokov

Irina Vujičić (Beograd, 1980) diplomirala je klasične nauke na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bavi se prevođenjem od 2004. godine. Neki od njenih prevoda su romani Džeparoš Sare Voters, trilogija Budika Mande Skot, Miris Radike Dža, Nežna je noć Skota Ficdžeralda, Skrivena lica Salvadora Dalija. Napisala je tri serijala knjiga za decu. Članica je Udruženja književnih prevodilaca Srbije.

Jasmin B. Frelih (1986, Kranj) studirao je komparativnu književnost i istoriju na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. Njegov prvi roman Na/pola (Na/pol) objavljen je 2013. godine u Cankarjevoj založbi. Za ovaj roman Frelih je dobio nagradu Evropske unije za književnost, nagradu za najbolji prvenac, a knjiga se našla i u užem izboru za najbolji slovenački roman i najbolju slovenačku knjigu. Roman je preveden na engleski, holandski, mađarski, hrvatski, a u prevodu Ane Ristović roman je objavljen i kod nas 2019. godine u izdavačkoj kući Zavet. Frelihova knjiga priča Ideoluzije izašla je 2015. godine u Literaturi, a knjiga eseja o savremenoj književnosti Bleda sloboda, za koju je dobio Rožančevu nagradu, 2018. godine u Cankarjevoj založbi. Frelih prevodi uglavnom američke pisce, a među njegovim prevodima slovenačke poezije i proze na engleski posebno se ističu Cankarove Slike iz snova. Živi i radi u Ljubljani.

Ivan Antić (Jagodina, 1981) studirao je filozofiju i srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću u Beogradu. Objavio je knjige kratkih priča Tonus (Prva knjiga Matice srpske, 2009) i Membrane, membrane (Kulturni centar Novi Sad, 2016, Cankarjeva založba, 2019). Prevodi sa slovenačkog (Blatnik,Šalamun, Šteger, Kosovel, Perat, Hrs Pandur, Sinanović, Dovjak i dr.). Uredio je nekoliko knjiga u izdanju SKC Danilo Kiš. Od 2012. godine živi i radi u Ljubljani.

Kaja Malanovska je poljska spisateljica i novinarka. Malanovska je nominovana za neke od najprestižnijih poljskih nagrada za književnost kao što su nagrade Nike i Politika. Kao autorka srednje generacije, već je stekla veliku popularnost kod čitalačke publike i smatra se jednom od najčitanijih spisateljica savremene poljske književne scene.

Anđelija (Anđa) Jočić (1963) rođena je i živi u Beogradu. Prevodi sa engleskog i poljskog jezika. Do sada je prevela trideset knjiga sa engleskog jezika, uglavnom romana za decu, uključujući i autore poput Šile Kicinger, Tonija Bredmana, Majkla Morpurga, Aleksandra Mekol Smita, Sali Gardner. Anđelija je prevela i jedanaest knjiga sa poljskog jezika, između ostalih prevela je literarna ostvarenja autora kao što su Ščigjelski, Vitek, Terakovski, Maleški, Bručkovski i mnogi drugi.
Trenutno radi u oblasti neformalnog obrazovanja dece i edukatora, u oblastima učenja jezika, kreativnih procesa i
drame u obrazovanju kao i interkulturalnog učenja.

Nadija Teranova je italijanska autorka koja je diplomirala psihologiju i doktorirala savremenu istoriju. Teranova je jedna od najpoznatijih savremenih italijanskih spisateljica i dobitnica je mnogobrojnih književnih nagrada kao što su Marijele Ventre nagada, nagrada Laura Orvijeto, Premio Vjadana Đovani nagrada i mnoge druge

Anita Vuco od 1991. godine živi i radi u Italiji gde je na univerzitetu La Sapienca diplomirala strane jezike i književnost, a zatim odbranila doktorat iz Filologije i komparativnih književnosti srednjoistočne Evrope tezom na temu Danilo Kiš: l’enigma della lettera („Danilo Kiš: enigmatičnost slova”), o važnosti jevrejske kulture za piščevu poetiku. Objavila je više priča na italijanskom jeziku i zbirku poezije Parole blu („Plave riječi”), koju je nedavno beogradski Albatros Plus priredio i u dvojezičnom izdanju. Prevodi: Var Saše Stojanovića, Stakleni zid (Il muro di vetro) Vladimira Tasića, Mi različiti (Noi diversi) Veselina Markovića, Jaz (La voragine) Darka Tuševljakovića. Članica je Udruženja književnih prevodilaca Srbije.

Kirmen Uribe (1970, Ondaroa, Baskija, Španija) pesnik i romansijer. Pored pisanaj, bavi se i prevođenjem i multimedijalnim projektima (kombinuje književnost sa drugim umetničkim disciplinama). Na baskijski jezik preveo je dela Rejmonda Karvera, Silvije Plat, An Sekston, Mahmuda Darviša i Vislave Šimborske. Dopisnik je mnogih uglednih časopisa, među kojima je i Njujojrker.
Za svoj prvi roman Bilbao-Njujojrk-Bilbao dobio je prestižnu špansku Nacionalnu nagradu za prozu 2009. (Premio Nacional de Narrativo), koju dodeljuje Ministarstvo kulture Španije, Nacionalnu baskijsku nagradu kritike 2008. (Premio Nacional de la Critica), kao i nagrade Fondacije Ramon Rubjal (Premio de la Fundacion Ramon Rubial) i nagradu Udruženja baskijskih knjižara (Premio del Gremio de Libreros de Euskadi). Drugi roman Kirmena Uribea, Ono što pokreće svet (Lo que mueve el mundo) objavljen je 2013. godine i z akratko vreme je doživeo nekoliko izdanja.

Nataša Vujnović rođena je u Beogradu, gde je diplomirala na Katedri za iberijske studije Filološkog fakulteta. U svet prevodilaštva ušla je preko televizije da bi kasnije otkrila i čari književnog prevođenja. Radi za Radio-televiziju Srbije i uživa u svakoj prilici da uroni u svet knjiga gde se oseća najbolje. Od 2010. član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Neki od objavljenih prevoda: Zbrka u Barseloni Eduardo Mendosa, Gde ptica peva najlepše Alehandro Hodorovski, Sin crnog četvrtka, Alehandro Hodorovski, Čas kada se budimo zajedno, Kirmen Uribe.

Pavo Matsin (1970) je estonski pisac, kritičar i profesor. Studirao je estonski jezik i književnost. Posle sticanja diplome estonskog filologa, završaio je semiotiku i književne studije a potom stekao diplomu iz oblasti teologije.

Nakon prvog romana Doktor Švarc. Dvanaest ključeva za alhemiju (2011) estonska književna kritika deklarisala ga je kao avangardnog pisca koji se zanima za okultne nauke. Njegov drugi roman, Plava garda (2013) avanturistička je bajka koja se odigrava u Rigi. A pravu književnu slavu Matsin je stekao romanom Gogoljev disko (2015) za koji je 2016. dobio Nagradu za književnost prestonice Estonije i prestižnu Literarnu nagradu Evropske unije.

Zahvaljujući ovim priznanjima, Matsin se visoko pozicionirao, a njegova dela prevedena su na brojne jezike i imaju sve razuđeniju recepciju u evropskim književnostima. Njegov novi roman Kongo tango dobio je Nagradu novinara Estonije.

Gogoljev disko je nesumljivo Matsinov najuspešniji roman do sada. U njemu nudi jasniji tekst od onih u predhodnim delima, ali ne izostaje kreiranje čarobnog i grotesknog sveta. Ova nadrealna fikcija svojim stilom i atmosferom podseća na Bulgakova i Peljevina.

Marija Cindori Šinković (1950) predaje mađarski jezik i književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Osam godina bila je šef Katedre za hungarologiju. Radila je na Institutu prvo kao stručnjak za hungarologiju na projektu Komparativna studija srpske književnosti, a kasnije na projektu Istorija srpske književne periodike XX veka. Doktorirala je na temu „Endre Adi u srpskoj književnosti 1906–2006.” na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Radila je kao kontrastivni lektor na trotomnom mađarsko-srpskom rečniku za Institut za hungarologiju u Novom Sadu. Između ostalih, prevela je sledeća dela: „Tursko ogleedalo” dobitnika EUPL Viktora Horvata (2009), „Srećni sever” Kuna Arpada (2016), „Portret majke u američkom ramu” Mikloša Vajde (2009), „Književnost istočnoevropske avangarde” Endrea Bojtara (1977), „Avangarda – neoavangarda” Mikloša Sabolčija (1972), „Preparirani varvarin” Gergelja Peterefija (2017), „Sve bliže moru” Jožefa Guljaša (1980), kao i „Okovi strpljenja” Endre Adija (2012). Učestvovala je na nekoliko desetina naučnih konferencija u zemlji i inostranstvu. Članica je Matice srpske, Međunarodnog hungarološkog društva, kao i pridružena članica Mađarske akademije nauka. Njena polja interesovanja su srpsko-mađarske književne veze, književnost i književna periodika, estetika i savremena književna pitanja.