Kafka, Preobražaj/Metamorfoza

Kafka, Preobražaj/Metamorfoza

„Preobražaj“ ili „Metamorfoza“ je jedna od najpoznatijih i najintenzivnijih pripovedaka Franca Kafke.

Gotovo svi znaju, čak i oni koji ga nikad nisu čitali, da u svom opusu ima jednu priču u kojoj se narator pretvara u bubu, veliku kao čovek. Dovoljno je da se zamisli ta scena, pa da čitalac ima čitav niz i komičnih i stravičnih asocijacija. Tako je prva rečenica već jedna priča u malom: „Kad se Gregor Samsa jednog jutra prenuo iz nemirnih snova, ugledao je sebe u postelji pretvorenog u ogromnu bubu.“  Ta slika je verovatno dostigla popularnost one u kojoj se Don Kihot bori sa vetrenjačama; ali kao i u slučaju te borbe, većina samo naslućuje šta se sve krije iza nje. 

Ko je Gregor Samsa?

Da li postoji neki naročit razlog da se baš on, a ne neko drugi, pretvori u bubu? Kako on na to reaguje? Šta je zapravo ovde reč „preobražaj“, da li se on odnosi samo na fizičko telo?

Gregor Samsa je fin, lepo vaspitan i porodici posvećen mlad čovek koji pet godina radi u preduzeću kao trgovački putnik i na taj način izdržava porodicu: oca, majku, i sedamnaestogodišnju sestru. Novca ima dovoljno; oni su u velikom stanu, žive sasvim dobro i deo tog novca odvajaju za otplatu duga očeve firme koja je otišla pod stečaj.

U trenutku kada se Gregor budi i vidi svoje telo koje se transformisalo, njegov način razmišljanja je i dalje potpuno sličan onom koji je za njega karakterističan – on se brine što će da zakasni na posao, razmišlja da se javi i izgovori bolešću iako za pet godina nijednom nije bolovao, i pomalo žali sebe zbog tegobnog posla trgovačkog putnika i zbog šefa koji je stroži nego drugi, i kome bi zato vrlo rado sasuo u lice šta o njemu misli, kad bi mogao već jednom da otplati taj dug („onda će biti izveden veliki rez“)…

Ono što nas već na početku ubacuje u snoliku, kafkijansku atmosferu, način je na koji Gregor reaguje na transformaciju sopstvenog tela. Umesto da se užasne, da vrišti i zapomaže, da se onesvesti, da se uplaši i traži pomoć, on se prema novonastaloj situaciji odnosi kao prema nekoj manjoj nezgodi – osećajući se iznutra potpuno nepromenjenim, zadržavajući prisebnost, pokušavajući da odrema još malo ili da nađe način kako da ustane, obuče se i ode na posao – kao da će i svi ostali videti da je on u suštini nepromenjen. Moglo bi da bude smešno, i neki drugi autor napravio bi od te scene burlesku, međutim – čitaoca polako počinje da hvata jeza od iščekivanja onoga što neminovno dolazi, a to je suočavanje Gregora Samse sa reakcijama njegove okoline. 

Kafka nam daje mogućnost da sve vreme pratimo misli i osećanja koja se bez reda mešaju u Gregorovoj svesti.

On s jedne strane pokušava da smireno i razumno nađe rešenje, čak i da umiri roditelje i gospodina prokuristu koji je došao iz preduzeća, ali telo se ne kreće više onako kako je navikao, a ni glas mu nije ljudski. Ipak, misli su mu sasvim ljudske, oseća glad i ne može da ne bude svestan čak i toga u takvom jednom času, a osećaj krivice koji ima i koji ga tera da bude servilan i ponizan pred prokuristom na trenutak čini da on potpuno zaboravlja da je sad neko drugi.

Ali, gospodine prokuristo“, viknu Gregor van sebe, zaboravljajući u uzbuđenju sve drugo, „pa ja ću odmah, ovoga časa otvoriti. Sprečila me je da ustanem laka slabost, napad nesvestice. Još ležim u postelji. Ali sad se ponovo osećam sasvim svež. Upravo izlazim iz postelje. Samo trenutak strpljenja! Još nije sve onako kako sam mislio. Ali već mi je dobro. Kako to samo naiđe na čoveka! Još sinoć mi je bilo sasvim dobro, moji roditelji će vam to potvrditi; ili, bolje reći, već sinoć sam imao izvesno predosećanje. To mi se moralo pročitati na licu. Zašto li samo nisam obavestio preduzeće o tome! Ali, eto, čovek uvek misli da će izdržati bolest ne ostajući kod kuće. Gospodine prokuristo! Poštedite moje roditelje! Za sve te prekore koje sada slušam nema nikakvog razloga; pa o svemu tome nikad nisam čuo ni reči. Možda niste videli poslednje porudžbine koje sam poslao. Uostalom, odmah ću krenuti na put vozom koji polazi u osam; ovo nekoliko časova odmora me je okrepilo. Nemojte se nikako zadržavati, gospodine prokuristo; odmah ću i sam doći u preduzeće, i budite dobri da to kažete i da me preporučite gospodinu šefu!“ 

Jedva uspeva da otvori vrata sobe, ali se njegovo pojavljivanje pred njihovim očima završava neočekivano za njega – doživljavaju ga kao zver. Majka pada u nesvest, otac se sprema da nasrne na njega, a prokurista se polako povlači prema vratima i ne reaguje na njegove pokušaje da mu objasni neke stvari. Napokon pobegne, a otac uzima štap koji je prokurista zaboravio i „šišteći kao kakav divljak“ tera ga natrag u njegovu sobu, u koju Gregor-buba jedva uspeva da uđe povredivši se pritom i ostavljajući krvav trag. Služavka moli da bude otpuštena iz službe i kao najveću sreću doživljava taj otpust, obećavajući da nikome neće da ispriča njihovu tajnu.

Gregor Samsa ne bi nam se nimalo dopao ako bi sve što o njemu treba da znamo bio ovaj njegov monolog upućen prokuristi.

U čemu je stvar, zašto je tako ponizan? Da li toliko žudi za novcem? U nastavku priče saznajemo da on zapravo uopšte ne troši taj novac – nigde ne izlazi, nema devojku, nema nikakve prohteve, nije blizak ni sa kolegama, a jedina zabava mu je drvodeljstvo – nedavno je napravio mali ram za sliku isečenu iz časopisa. Ono što ga čini poniznim je njegov osećaj krivice u odnosu na porodicu – on je na izvestan način programiran vaspitanjem (pod pogledom strogog oca i suviše bolećive, nejake majke) da preuzme jednu ulogu koja daje svrhu njegovom životu. Van te uloge, on za njih nema svrhu, a nekako su uspeli da ga ubede da je nema ni za sebe samog. Nedostatak ličnog integriteta i slobode da raspolaže svojim životom zaista od njega prave kreaturu kojom se lako manipuliše; on se srođuje s tom ulogom, pomišlja i sam da je postao ta uloga, da je njegov jedini zadatak otplata duga, dobar život porodice, sestrino buduće školovanje na konzervatorijumu. To je jedino što ga čini ponosnim na sebe. 

Kako je tih život vodila porodica“, pomisli Gregor i oseti, dok je ukočeno gledao ispred sebe u mrak, silan ponos što je bio kadar da roditeljima i sestri obezbedi takav život u tako lepom stanu. Ali šta ako se sav mir, sve blagostanje, sve zadovoljstvo sad na strahovit način okončaju? Da se ne bi izgubio u takvim mislima, Gregor radije poče da se kreće i da gmiže gore-dole po sobi. 

Odjednom, to jedino zadovoljstvo i ispunjenje mu biva uskraćeno, samo promenom njegovog tela (slične stvari mogu se desiti bilo kome; iako se ne pretvaramo u bube svakog dana – dovoljno je da se čovek razboli, izgubi vid ili sluh, doživi nesreću u kojoj će biti povređen i trajno onesposobljen za dotadašnji rad; to je razlog da se ova priča mnogo ozbiljnije razmotri nego samo kao jedna zanimljiva maštarija). On više ne može na posao, uz to, svi misle da ih on ne razume čim ne može da im se obrati ljudskim jezikom; plaše ga se, odvratan im je, i osim sestre – niko se ne usuđuje ni da ulazi u njegovu sobu, a i ona najviše voli kad se on zavuče ispod kanabeta, pokriven čaršavom, i ostane tamo dok mu ona počisti i provetri sobu, i unese neke otpatke od njihovih obroka kao hranu. On za sada mora da se vlada mirno i da strpljenjem i najvećom obzirnošću učini porodici snošljivim neprijatnosti koje je, eto, u sadašnjem stanju prisiljen da joj nanese.

Porodica se relativno brzo konsoliduje. Uskoro se pokazuje da su oni zapravo bili sposobni za rad, jer sad, kad to ne može Gregor, svi počinju da rade.

Primaju čak i stanare, i pred njima su krajnje ponizni. Otac i sam doživljava preobražaj, postajući čuvar u nekoj banci – čak odbija i kod kuće da skida uniformu. Saznajemo da je on sve vreme pravio ušteđevinu od Gregorove zarade.  Kad bi se povela reč o toj neophodnosti zarađivanja novca, Gregor bi u prvo vreme uvek ostavljao vrata i bacao se na hladnu kožnu sofu što se nalazila kraj vrata, jer bi ga poduhvatila jara od stida i žalosti. Sve bi bilo ponovo dobro, čak bi smanjili troškove kad bi mogli da iznajme manji stan, jedina smetnja im je (bivši) Gregor, odvratna buba koja svaki put kad proviri iz skloništa izazove nove nevolje…

Ova strašna i tužna priča morala bi svakog od nas da natera na veliko preispitivanje.

S jedne strane, tu su uloge koje smo prihvatili, i bez kojih bi život u zajednici bio nemoguć. S druge strane, tu su i uloge kroz koje posmatramo druge ljude, i ponekad, nesvesno, vrednujemo njihovu važnost u sopstvenim životima u skladu sa tim kako igraju tu svoju rolu. Nezavisno od obe stvari, postoji zahtev koji sam naš život postavlja pred nas, da odgovorimo na zadatu slobodu i sami pronađemo ono što će činiti smisao našeg života. Sve se to, naravno, dodatno komplikuje promenama na koje ne možemo da utičemo – neke se tiču tela, starenja, bolesti, druge se tiču objektivnih uslova koji čine naše okruženje. Za sve to vreme, mi najjasnije osećamo svoj duh kao nešto iz čega ćemo moći da povučemo najvažnije poteze, i što je očigledno i drugima. Poražava spoznaja da drugi sve drugo vide: naše telo, naša postignuća, naše nesposobnosti, našu upotrebljivost, dok su im naše duhovno stanje, naše dobre namere, naša bezazlenost i spremnost na kompromis – uglavnom zamagljeni, nerastumačivi. Nijedan potez Gregora Samse otkako je postao buba nije protumačen na pravi način – s druge strane, on jasno prozire njihove reči i osećanja, i ne preostaje mu ništa drugo nego da se saglasi sa njima da takav kakav je predstavlja samo smetnju. Kad bi to bio Gregor, on bi odavno uvideo da zajednički život ljudi sa takvom životinjom nije mogućan, i otišao bi od svoje volje. Mi onda ne bismo imali brata, ali mogli bismo nastaviti život i čuvati uspomenu na njega. Ali ovako nas ova životinja progoni…

Priča se može čitati i u drugom ključu.

Nekad nije potreban preobražaj da bi se videla surovost okoline, Neko se rađa drugačiji. Neko ima fizički nedostatak, ili je u bilo kom smislu drugačije orijentisan nego što se od njega očekuje. Možda samo nije dovoljno muževan – kao što je otac Franca Kafke mislio o svom sinu, i silom se trudio da to promeni. Kafka je imao teži start nego mnogi – bio je Jevrejin u Češkoj, govoreći nemačkim jezikom. Likovi oca i majke u „Preobražaju“ donekle odgovaraju likovima njegovih roditelja. Majka Gregora Samse nije bila u stanju da ga odbrani čak ni od očevog fizičkog nasilja; verovatno je slično bilo u životu dečaka Franka Kafke. Već i ta činjenica da nije bila u stanju da se suprotstavi strašnom čoveku, sposobnom samo za predrasude, naredbe, strogost i nasilje, majku svrstava na očevu stranu, i deca to uvek jasno osećaju. Nemali broj puta takav sastav porodice, u kome sin na nesreću svih ostalih pokazuje umetničke sklonosti i drugačiji pogled na svet, završava se sinovljevim samoubistvom, bolešću, ludilom, ili nekim drugim oblikom bekstva iz nepodnošljive situacije, i „blaga majka“ pritom nije ništa manji zlotvor od strogog oca. Ono što takvom detetu neprestano odzvanja u glavi jeste da bi porodica bila srećna bez njega takvog. Koliko se dugo može živeti sa takvim uverenjem?

Priča je majstorski napisana, korišćenjem slika i opisa, zalaženjem u detalje koji nam jasno predočavaju i njegovo novo telo, nožice koje mrdaju, način na koji se kreće po sobi sve dok ne uvežba čak i odmaranje na plafonu, hranu koju mu bacaju i koja je gora nego što bi dobijao kućni ljubimac, a istovremeno i njegova razmišljanja, osećanja, njegovu zapitanost da li je životinja kad tako reaguje na muziku… Svi likovi osim samog Gregora, svi ti obični ljudi – roditelji, kolege, služavke, stanari – prikazani su tako uverljivo da je nama sasvim jasno da se oni ponašaju onako kako bi se u takvoj situaciji od njih moglo i očekivati, i da mi poznajemo takve ljude, da su ljudi zapravo takvi. A s druge strane, mi jasno vidimo da su svi oni podbacili, da su svi oni negativci, da im fali ljubavi, pokušaja da razumeju, saosećanja, bilo čega što bi ih načinilo takvima da ih poželimo za svoje roditelje, svoje kolege, svoje prijatelje ili poznanike. Ne, nećemo ih poželeti, čak ćemo nakon čitanja priče pomisliti da su oni zapravo monstrumi, a Gregor je, naravno, to smo od početka znali – potpuno nevin. Ali, gde da nađemo ljude koji bi drugačije odgovorili na takvo jedno iskušenje? I – da li smo sami takvi ljudi?

Je li moguće da nakon ove priče doživimo preobražaj i postanemo bar malo bolji i saosećajniji?

(autor eseja – Jadranka Milenković)