TM: Zašto mislite da trenutni diskurs u vezi sa pristankom omalovažava mnoge od nas, posebno žene?
K.E.: Pre svega, htela bih da kažem da sam pristalica obrazovanja o saglasnosti. Ključno je da se saglasnost poštuje i da se uči kao deo obrazovanja počevši od malih nogu. Osećam se veoma uznemireno zbog načina na koji se u nekoj od tih retorika saglasnosti teret iznova stavlja na žene da otelotvore određenu vrstu ponašanja i određenu vrstu ličnosti — onaj ko je istražio njihovu seksualnost i otkrio šta žele, u stanju je da to bez greške saopšti seksualnim partnerima. Može biti vrlo teško da se govori samouvereno i jasno o svojoj seksualnoj želji. Izražavanje seksualne želje se koristi protiv žena, posebno „obojenih”, na sudovima.
Jedan od zaključaka retorika saglasnosti je da možemo biti zaštićeni od nasilja samo ako znamo šta želimo. A istina je da ne znamo uvek šta želimo – ne samo zato što mizogena kultura izbor čini teškim. Samospoznaja je nešto na čemu volimo da insistiramo kako gajimo u našoj kulturi. Ali činjenice govore drugačije. Brine me insistiranje na tome da bezbednost žena činimo uslovom njihovih sopstvenih stanja. I mislim da je to neka vrsta strategije za upravljanje rizikom - ali mislim da bismo je trebali nazvati pravim imenom. To je upravljanje rizikom. To nije prevencija seksualnog nasilja.
TM: Način na koji razmišljamo o pristanku uglavnom u okviru ovih vrlo legalističkih termina, „ili si dao ili nisi” takođe pojačava, ako sam dobro shvatila, ovu ugovornu ideju o seksu. Da je to oskudan resurs koji žene zadržavaju, a muškarci traže?
K.E.: Upravo tako. Mislim da ugovorni seksualni odnosi mogu biti veoma važni. Za seksualne radnike ili za sado-mazo seks postoje razne vrste konteksta u kojima je ideja ugovora zapravo ono što štiti te ljude. Međutim, brine me način na koji je pravni koncept postao neka vrsta zamene za ono što mislim da je mnogo šira vrsta etičkog razgovora ne samo o seksualnim interakcijama između ljudi, već o interakcijama uopšte, gde se moramo boriti sa dinamikom moći. Moramo da se borimo sa „drugošću” druge osobe koja bi možda želela nešto drugačije od nas i da pregovaramo o sopstvenoj želji u odnosu na želju druge osobe.
Postoji seks koji je loš i nije striktno uvredljiv, ali to nije razlog da zbog toga ne hajemo, kao što mislim da neki kritičari rade. Naprotiv, to je razlog da se kaže: „U redu. Šta je to što čini seks lošim? Zašto toliko mnogo ljudi, posebno žena, doživljava seks bolnim i depresivnim? I zašto je to nešto zbog čega se kultura čini tako rezigniranom?” Dakle, želim da priznam važnost pravnih razgovora, ali i da kažem da razgovor ne sme da zameni nešto mnogo šire i dublje u smislu naših kulturnih preokupacija.
TM: Kao što navodite, svaki seksualni odnos je zapravo moć. A svaki odnos moći je zapravo seks.
K.E.: Tačno. Ne postoji seksualni odnos u kojem se pojedinci ne bave uzbuđenjem osećanja sopstvene moći i moći drugog – osećanjem sopstvene ranjivosti. A to važi i za muškarce. Mislim da je mnogo nanete štete u svetu učinjeno muškim negiranjem sopstvene ranjivosti, a takođe i u dosluhu sa ženama u vezi sa tim poricanjem. I žene mogu povrediti muškarce tokom seksa, ako to žele. Genitalije su preosetljivi deo njihovog tela, a takođe je veoma lako psihički i emocionalno povrediti muškarce. Muškarci neosporno čine više nasilja. Ali svi se ponekad dogovaramo u ovakvom poricanju sopstvene ranjivosti muškaraca. I mislim da je poricanje često u srcu sadističkih osećanja muškaraca prema ženama.
Moj utopijski ideal je kada bismo mogli da živimo u društvu u kome bi svako mogao da oseti svoju ranjivost i pokuša da se s njom nosi sa uzbuđenjem. Da ne bismo morali da se čeličimo protiv te ranjivosti, bilo u obliku veoma nefleksibilnih predstava o sopstvenim željama ili veoma nefleksibilnih ugovora, ili u formi insistiranja, kao u retorici pristanka, da znamo tačno šta želimo. Zato što znanje nije uvek deo zadovoljstva života i seksa, a nažalost, to je i ono što ga čini veoma rizičnim.
TM: Dopada mi se vaša utopijska vizija. Naravno, vidim privilegovanu kritiku, zar ne?
K.E.: Da. Očigledno je zaista važno priznati da vrlo, vrlo malo ljudi ima sreću i privilegiju da može da iskusi tu ranjivost, čak i kratkotrajno. Jer realnost je da su žene, posebno one ,,obojene”, nesrazmerno izložene seksualnom nasilju. Muškarci širom sveta su kažnjeni zato što nisu dovoljno muževni, a da i ne spominjem nasilje i diskriminaciju sa kojima se trans ljudi suočavaju.
Dakle, sve te stvari su pomešane, tako da za većinu ljudi ispitivanje te ranjivosti jednostavno nije opcija. Ali pretpostavljam da je cilj moje knjige to da ne želim da odustanemo od nade, i želim da naša feministička retorika ne bude u dosluhu sa rezignacijom. Zato je pisati o ovakvim stvarima vrlo zastrašujuće, jer puštate nešto zatomljeno, nešto veoma suptilno na zaista nestabilan teren, gde ima mnogo trauma.
TM: Postoji vrsta pritiska kada doživite loš seks ili seks za koji niste sigurni da je napad, kako da ga onda kategorizujete. Ali taj pritisak podstiče određenu vrstu patrijarhalnog, ili/ili mentaliteta, „stvari ne mogu biti suptilne i fluidne, i morate odlučiti ko je loš, a ko dobar”. Zanimljivo je da opasnost koju osećam dok zapisujem svoju priču dolazi na mene sa obe strane. Plašim se ženomrzaca, a takođe se bojim suda javnog mnjenja na Tviteru i uznemiravanja onih koji smatraju da nekako izdajem stvar izražavajući svoju ambivalentnost o tome da li sam bio napadnuta, zlostavljana ili sam dala pristanak.
K.E.: Da. Mislim da je pristanak minimum za dobar seks. Ali to ne garantuje dobar seks. Saglasnost je samo saglasnost. Opasno je to podići na nivo entuzijazma i ekstaze. Ove stvari su drugačije. Pristanak na seks je samo pristanak na seks. Dakle, to je pravna strana toga. Takođe, zaista bi trebalo da slušamo šta čini toliko mogućim loš seks. I ove veoma skučene horizonte o ženama i o tome koliko zadovoljstva mogu da očekuju, na koliko radosti imaju pravo? Na koliko su seksualnog istraživanja pozvane da se igraju?
Svet uistinu zadovoljava mušku heteroseksualnu želju. Ne vodi računa o ženskoj seksualnosti. Kada se bavi ženskom seksualnošću, ima tendenciju da to čini na načine koji ponovo upisuju osećaj kazne i krivice i odgovornosti. Suprotna strana toga je da je muška želja u velikoj meri predstavljena u smislu vrste osvajanja i vrste bezradosnog zadovoljstva. I zato je seks često loš za žene koje spavaju sa takvim muškarcima, a mislim i da muškarcima to ne ide u korist. Muškarci nisu ohrabrivani da istražuju nepoznato u sebi niti ogromnu širinu senzacija za koju su sposobni. A ta vrsta skučenosti dovodi do neprijatnog seksa za žene, jer je često fokusirana na uske fizičke parametre.
Dakle, zaista mislim da se s jedne strane radi o ozbiljnom shvatanju te veoma osnovne vrste obrazovanja o saglasnosti. Ali, s druge strane, zaista pokušavajući da maštovito razmišljamo o tome koje ideje bismo mogli da pokušamo da olabavimo i kakve bismo nepoznate vrste eksperimenata i zadovoljstava mogli sebi da dozvolimo da nismo toliko nameravali da obezvredimo seks.
Knjigu Sutra će seks opet biti dobar možete poručiti na sajtu ili preuzeti lično u Skadarskoj 12, po specijalnoj ceni od 750 dinara (+ptt).