Matsinov stvaralački postupak u romanu „Gogoljev disko" odlikuje eksperimentalnost i težnja ka vrednosti novine u svim sferama književno umetničkog dela.
Za razliku od savremenih evropskih i američkih pisaca, kojima stvaralačko ishodište čini utopijska vizija budućnosti, Matsinov „Gogoljev disko" je po temi antiutopijsko, distopijsko književno ostvarenje.
Radnja romana odvija se u Viljandi, živopisnom gradiću na brdovitom jugu Estonije. Istorijsku pozadina tek je nagoveštena: to je vreme posle razornog rata, u kojem je Ruska carevina pobedila NATO i ponovo zauzela Estoniju, Letoniju i Litvaniju.
Viljandi je ostao jedini estonski grad koji nije sravnjen sa zemljom, ali njegovi građani su gurnuti pod zemlju i zauvek zatvoreni u tunele metroa.
Glavni junaci romana čine vrlo šaroliko društvo, mahom doseljenika, čiji su članovi: učeni antikvar upućen u tajne okultnih nauka, „visokokvalifikovani” ugledni džeparoš, vajar opsednut gradnjom Bitls-hrama, slikari usahle stvaralačke invencije i muzičari bit-generacije koji za nekoliko kopejki uspešno izvode stare balade iz ruskih zatvora u novoj, modernoj obradi.
Poput mesije, u ovo društvo stiže Nikolaj Gogolj koji je „vaskrsao iz mrtvih” i širi neku natprirodnu silu usled koje likovi stvarnost doživljavaju kao nestvarno.
Ovoj galeriji književnih junaka, kao kontrapunkt, pridružen je Pugi, čovečuljak koji je zbog drugosti (patuljastog rasta, čudnog ponašanja i estonskog porekla) marginalizovan, odbačen i ponižavan. Međutim, usled brojnih zabrana koje nameće nova vlast, jedino se on usuđuje da obuče prsluk sa tokama, simbol estonsko identiteta i izrazi svoj bunt. Kao prototip ovom književnom liku, Matsinu je, po svemu sudeći, poslužio Mali Muk iz istoimene bajke Vilhelma Hofmana, pisca groteskne literature.
Način pripovedanja, nalik realističkom, ovo delo čini prijemčivim.
Matsin vešto i nenametljivo koristi stilske rekvizite avangardne i neoavangardne proze, njegova poređenja naginju ka irealnom, alogičnom i nestvarnom, često seže i za elementima bajke, za frazama iz pesama Bitlsa, starih balada ruskih zatvorenika i biblijskih tekstova. Kao kohezina snaga, alegorija i groteska postaju vodeći principi organizacije teksta.
Za ovaj roman svojstven je dinamični stil koji Matsin postiže upotrebom različitih nivoa jezika čiji se opseg kreće od svakodnevnog govornog u koji upliće fonetski nepravilno izgovorene engleske ili ruske reči, preko pojmovnog jezika alhemijskih traktata i filozofskih rasprava do slenga džeparoša, zatvorenika, konobarica i kriminalaca. Specifičnost u karakterizaciji likova čini upotreba „stajaćih frazema”, grupe reči spojenih crticama koje u značenjskom sadejstvu kazuju nečiju osobinu ili izgled, kao npr. zatvorenik-stil-jaga-džezmen ili gitarist-ignorant-kostimčik.
Ponavljanjem i varijacijom ovih frazema stvara se komika reči.
Ako tome dodamo da u romanu katkad zablesne i komika situacije i kalambur, skloni smo prihvatiti ocenu estonskih kritičara, da Gogolj disko nije depresivna vizija, već „razigrana distopija ili alegorijska groteska”.
Marija Cindori Šinković