Slobodanka Glišić (1949) diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu na Odseku za svetsku književnost i teoriju književnosti. Magistrirala je na teoriji književnosti. Radi kao slobodni književni prevodilac od 1982. godine. Dobila je najprestižniju srpsku nagradu za prevođenje „Miloš Đurić“ za najbolji prevod u 2003. godini, za „Stanje poricanja: znati za zlodela i patnje” Stenlija Koena. Među neke od njenih prevoda spadaju: „Metastaze uživanja” Slavoja Žižeka (1996), „Godine obnove” Henrija Kisindžera (2000, koprevodilac), „Struktura i funkcija u primitivnom društvu” A. R. Redklif Brauna (1982), „Pevač priča” Alberta B. Lorda (1990), „Tumačenje kultura” Kliforda Gerca (1998), „Beli hotel” (1998) i „Šarlot“ (2001) D. M. Tomasa; „Kraj jedne ljubavne priče” Grejema Grina (2000), „Pogažen zavet” Roberta N. Belaha (2003), zbirka priča „Vi niste ovde stranac” Adama Hasleta (2004), „Kulturna intimnost” Majkla Hercfelda (2004), „Dobri doktor” Dejmona Galguta (2004), „Soko i orao: Crna Gora i Austrougarska, 1908–1914” Džona D. Tredveja (2005), „Špijuni” Majkla Frejna (2005), „Objava” Brajana Mura (2005), „Strategije genija. Sigmund Frojd, Leonardo da Vinči, Nikola Tesla” Roberta B. Diltsa, sveska III, (2008, s Dušanom Janićem i Slavicom Miletić), „Kucanje na nebeska vrata: Biblija i popularna kultura” Rolanda Boera (2008), „Krvava kiša” (2009) i „Povratak u Bolonju” (2010) Majkla Dibdina, „Raspad Jugoslavije na filmu : estetika i ideologija u jugoslovenskom i postjugoslovenskom filmu” Pavla Levija (2009, sa Anom Grbić), „Šta je populizam?” Jan-Vernera Milera (2017), itd. Takođe, prevodila je brojne članke za ugledne književne časopise. Članica je Udruženja književnih prevodilaca Srbije.