Trenutak kada sam shvatio da ovako više ne može

Kada je Suki imala dve godine, bili smo u zoološkom vrtu gde posetioci mogu da maze životinje. Bili smo kod dugodlakih zamoraca kada sam kinuo. Svi su se razbežali na moje: „Apćiha!”

Na njihovoj kućici je pisalo da zamorci u strahu imaju brze reflekse. Napadi panike su me mučili više od deset godina i dok sam čitao ovo javio mi se osećaj pripadnosti. Našao sam svoje pleme.

Na iznenadne zvukove i pokrete zamorci se ili skamene ili zbrišu sprintom u cik-cak. Verovatno ste čuli za reakciju „borbom ili bekstvom”, mada se u poslednje vreme češće naziva reakcijom „borbom, bekstvom ili blokadom”, „reakcija na akutni stres” ili, sugestivnije, „hiperuzbuđenje”. Imamo sličnan obrazac ponašanja – svojevrsan evolutivni alarm za uljeze. Još nešto nam je zajedničko sa zamorcima.

Rano smo naučili da je strah zarazan.

Zamislite da šetate centrom Tokija i da vam u susret trči gomila ljudi vičući: „Godzila!” Puls bi vam se ubrzao i adrenalin bi vam preplavio krvotok, pripremajući vas za trčanje, čak i pre nego što ugledate guštera od pedeset metara kako repom udara o neboder. Vi razumete – a primitivni deo vašeg mozga instinktivno zna – da uplašena lica, pozivi na uzbunu i ljudi koji beže verovatno označavaju opasnost.

Ovo je vrsta obazrivosti koju je prirodna selekcija jako dobro razvila. Umesto da se pouzdate u to da će svaki pripadnik čopora biti na oprezu u svakom trenutku, dovoljno je da samo jedan zamorac pruži odgovor na neku senzaciju – averzivni stimulus kao što je buka ili bol, ili samo signal koji je zamorac naučio da povezuje sa bukom ili bolom – i cela zajednica se prepadne. Za divlje glodare – pretke zamoraca, koje je čovek pripitomio pre 7.000 godina – stampedo je predstavljao prilagođeno ponašanje koje je maksimiziralo šanse jedne grupe za opstanak.

Još jedna od prednosti života u grupi jeste da uvek postoji neki pripadnik koji je specijalizovan. Ako je neki član grupe veoma uznemiren i njegova pojačana budnost hvata signale koji promiču njegovim spokojnijim drugarima, refleksna strepnja koja se kod njega aktivira upozorava sve ostale. Drugari, Glorija varniči. Sranje, Soko zove Orla, Soko zove Orla!

To što je Glorija jedini član krda koji provodi dane u ovom anksioznom, hiperbudnom stanju stvar je prilagođavanja.

Održavanje visokog stepena anksioznosti troši kalorije, iscrpljuje imuni sistem, otežava varenje i verovatno je čini očajnom.

Za glodare je prava dobrobit kada u svom krdu imaju barem jednu Gloriju. Njena anksioznost povećava šanse svih ostalih da prežive i odgaje potomke, dok se fiziološko opterećenje javlja samo kod jednog člana.

Anksioznost može biti prokletstvo za pojedinca i blagoslov za zajednicu. Ako je cena mira neprestani oprez, onda je anksioznost cena neprestanog opreza.