Intervju sa Alehandrom Hodorovskim
Karlos Agilar
Pre nekoliko deceija je stvorio ponoćni film. Još nije otišao na spavanje.
„Ja sam biće Zemlje, zatim galaksije, zatim univerzuma”, kaže mi Alehandro Hodorovski na španskom, u svom domu u Parizu, preko video poziva.
U devedeset petoj godini života, ovaj filmski režiser, rođeni Čileanac, odbija da bude vezan za fizičku lokaciju ili nacionalnost, čak i za planetu ili sopstveno telo. Koncept grada njemu deluje nebitno. A kada ga pitam šta misli o Los Anđelesu, pre svoje zakazane posete, odgovara vickastim pitanjem.
„Treba li da odgovorim učeno ili na svoj način?”, pita on. Nakon mog insistiranja da odgovori opušteno, Hodorovski nastavlja, „Ne želim da kažem, ’Los Anđeles je tako divan.’ Ne mogu da vam kažem da li mi se dopada. To zavisi od duhovnog, emocionalnog, seksualnog i fizičkog stanja u kom se trenutno nalazim. Odgovoriću kada dođem tamo.”
Poseta Hodorovskog Los Anđelesu vezana je za retrospektivu njegovog stvaralaštva u Američkoj Kinoteci koja uključuje rasprodata prikazivanja njegovih najznačajnijih filmova kao što su El Topo (1970), Sveta Planina (1973) i Sveta krv (1989).
Razgovor sa Hodorovskim je metafizičko iskustvo. Njegovi komentari o statusu čoveka u kosmosu proširuju vidike i zahtevaju određenu dozu kontemplacije. Na primer, evo njegovih lirskih razmišljanja o tome zašto filmovi nastavljaju da nas privlače.
„Film je otvaranje za kreaciju”, kaže on. „Umorni smo od toga da budemo zaključani u fizičkom telu. Želimo da se otvorimo jer svuda vidimo slobodna tela, galebove kako lete ili česticu prašine koju vetar nosi.”
Dok razgovaramo, kraj njega stoji njegova supruga sa kojom je u braku više od dvadeset godina, Paskal Montandon Hodorovski, koja se povremeno ubaci da bi potvrdila ime ili broj koji filmski stvaralac ponekad zaboravi. Iako je proveo više od sedamdeset godina živeći van svog mesta rođenja, njegov čileanski akcenat povremeno ispliva dok govori.
Njegove izjave se podudaraju sa onim što je postavljao na ekran ili na stranice svojih stripova u poslednjih šezdeset godina. Ezoterični u značenju i opčinjavajući u slici, filmovi Hodorovskog su moderne basne. Ući u njih je isto kao hodati po snu gde morate prihvatiti zbunjujuću logiku.
Ali, šta misli, zašto su ovi filmovi opstali tokom svih ovih decenija?
„Zato što su istiniti”, kaže Hodorovski. „Nisu ih napravili producenti. Napravili su ih ljudi koji vole umetnost. Kada ih ljudi gledaju kažu „Ovi filmovi su moderniji od onoga što se trenutno prikazuje.”
Alehandrov dokumentarac Psihomagija, umetnost isceljenja je nastao kao masterklas njegove terapeutske prakse koju je stvorio koristeći kreativnost kao sredstvo za isceljivanje telesnih i emocionalnih bolesti.
„To je besplatno isceljenje koje dolazi iz moje ljubavi prema čovečanstvu”, kaže Hodorovski o psihomagiji. „Ljudsko biće ne može da dostigne šta želi na ovom svetu ili na drugom ako to ne radi iz ljubavi.”
Ništa ne raduje Hodorovskog više od činjenice da su bioskopske hale na prikazivanju njegovih filmova pune, naročito zato što ima utisak da su današnji mladi izgubili interesovanje za film. Ali i dalje žele da gledaju njegove vizije.
„Nekada su svi išli u bioskop”, objašnjava on. „Sada mladi ljudi ne idu. Oni traže pravu dubinu, ne bajke ili ratne priče, već druge stvari. Nešto što nam dozvoljava da otkrijemo unutrašnju misteriju koju svi u sebi imamo.”
Najnoviji projekti Hodorovskog, Ples stvarnosti (2013) i Beskrajna poezija (2016), su se pokazali zahtevnim u pogledu finansija. Samo zahvaljujući organizovanom prikupljanju sredstava i dva investitora koja su donirala po dva miliona dolara uspeo je da ih završi. Zbog takvih finansijskih ograničenja, treći deo planirane autobiografske trilogije koja se bavi detinjstvom i odrastanjem postaće knjiga.
„Ako je toliko skupo napraviti film, napraviću film bez filma”, objašnjava on. „Uradiću isto što film radi, ali na drugi način, bez slika.”
Ne ulepšavajući situaciju, Hodorovski izjavljuje da su filmovi u opadanju, naročito ono što dolazi od Holivuda, sistema koji on naziva „zatvorom” i kojem se nikada ne bi izložio.
„Stvorio sam deset filmova, što nije mnogo za režisera”, kaže on. „Neko drugi bi napravio sto filmova, zato što stvara bajke. Može da se ponavlja. Nema misterije koju treba otkriti u tim filmovima. Prava umetnost ne pokušava da zabavlja gledaoca već da promeni njegov život.”
To nas dovodi do neizbežne teme Dine Denisa Vilneva koji je zaradio preko jedne milijarde dolara. Hodorovski je navikao da ga novinari pitaju o epskoj fantaziji koju je i sam pokušao da adaptira 1970. sa neverovatnom glumačkom postavom koja je uključivala Mika Džegera, Gloriju Svonson, Orsona Velsa i samog njegovog sina Brontisa kao Pola Atrejdisa. (Dokumentarac Frenka Pavića iz 2013. Jodorowsky’s Dune opisuje ovaj fascinantni, iako propali pokušaj.)
Čak ni izlazak drugog dela Vilnevovog filma nije ubedio Hodorovskog da ga odgleda. Njegovo rezonovanje? Pristojnost pomešana sa visoko zasluženom arogancijom. „Ako budem otišao da pogledam film, moraću da budem ljubazan i da ga pohvalim bar malo”, priznao je on. „Ali sam siguran da nikada neće imati Salvadora Dalija kao Cara.”
Hodorovski je zadovoljan što su njegove radikalne ideje i dalje prisutne. Inkal, njegov strip iz osamdesetih, koji se bavi trouglastim artefaktom koji sadrži svu mudrost ovog sveta, biće adaptiran od strane tvorca filma Jojo Rabbit Taike Vaititija. Hodorovski nema visoka očekivanja.
„Moći će da izrazi samo deo onoga što želi, jer tamo gde je producent glavni, nema savršenstva”, upozorava Hodorovski, oduvek ciničan po pitanju novca.
Njega ne zanima materijalni aspekat uspeha. „Pogledaj me, imam 95 godina i pričam toliko gluposti.”, kaže on uz zarazan smeh. „Zabavljam se. I ako mogu da se zabavljam, uspeo sam. Ne patim. Srećan sam što stvaram na svaki mogući način.”
„Osuđen sam na to da nemam još mnogo vremena da provedem na Zemlji”, reče on iskreno. „Manje mi je godina ostalo nego tebi. Jer tvoja brada je crna, a moja bela. Belo pokazuje da imam manje vremena nego ti. Moram da prihvatim to, ali još uvek se ne dam.”
Čak i kada njegovo smrtno telo bude prestalo da deli isti prostor sa nama, ne planira da nestane.
„Neću biti nepokretni kostur”, kaže on. „Biću nešto drugo, jer verujem da postoji večni život. Ti i ja ćemo pričati na drugačiji način. Pričaćemo još hiljadama godina. To je moja nada. ”
I kako da mu ne verujem? Čim se Hodorovski pozdravio sa mnom, grleći čvrsto svoju suprugu, ja sam već počeo da se radujem našem sledećem susretu, negde u beskrajnom nepoznatom.
Preuzeto sa: https://www.latimes.com/entertainment-arts/movies/story/2024-05-15/alejandro-jodorowsky-midnight-movie-cult-director-el-topo-dune
Prevela: Ana Šakan