U tvojoj zbirci ističu se asocijacije na Kuran časni, preciznije na suru Ugrušak u kojoj se pominje stvaranje čoveka od ugruška. Koji su to lični ugrušci koji su od tebe stvorili pesnika?
To bi svakako bila moja sudbina, sudbina izbeglice koja je u mnogome odredila moj život i živote mojih najbližih. Od tih sećanja, prvih životnih boli, pravili su se ugrušci u meni koje sam mogao razbiti i odmotati kao klupko jedino stihovima i rečima. Tako sam počeo pisati poeziju, i tako je poezija počela ispisivati mene.
Čini se da se u pisanju ne ograničavaš vremenski i prostorno, pa se u tvojoj poeziji neretko čak i u istom stihu spajaju prošlost i sadašnjost, Orijent, Balkan i Panonska nizija. Pa otkud hrast u Palestini?
Upravo tako. U svojim pesmama pokušavam da spajam i povezujem meni važna mesta i toponime, religije i nacije... Nastojim da ih pomirim rečima i ukažem na to koliko su te raznovrsne varijacije zapravo divne i koliko suštinski trebaju biti razlog za povezivanje a ne razdvajanje. To je verovatno uzaludan trud, no meni je bitan. Tako van vremena i prostora stvaram svoj imaginarni svet, koji je ponekad stvarniji od ovoga u kome živim. Otuda hrast u Palestini.
Ova, najvećim delom, poetska zbirka završava se jednom pričom. Da li to znači da poezija nije jedini zvanični jezik u pokrajini Srđan?
Poruka koju sam hteo poslati pričom koja se po meni svakako uklapa u celinu i tematiku pesama koje čine knjigu poezije „Ugrušak“ i na neki je način uokviruje i završava je da će moja sledeća knjiga na kojoj radim biti knjiga kratkih priča koja će početi baš tom pričom kojom sam zvršio knjigu „Ugrušak“. Zapravo, ja sam prvo i počeo pisati prozu, neke moje kratke priče zastupljene su u književnim časopisima i zobrnicima u regiji i na sajtu Miljenka Jergovića u rubrici „Ajfelov most“, pa sam uz nju propisao i poeziju, i pišem ih naizmenično, onako kako se osećam u tom trenutku stvaranja... tada biram jezik i prepuštam se njemu da me vodi kroz tekst.