Knjiga poezije Oni u tami, Venus Kuri - Gata donosi nam neobične pesničke slike i intezivan emotivni naboj, koji ćemo pokušati da vam prenesemo kroz poeziju i delove iz intevjua s pesnikonjom.
Venus je autorka preko 16 zbirki pesama i 20 romana. Njene knjige prevedene su na arapski, holandski, nemački, italijanski i ruski jezik, dok ona prevodi arapsku književnost na francuski. Dobitnica je više književnih priznanja, od kojih su neka nagrada “Apoliner” (1980), nagrada “Malarme” (1987) i nagrada “Gonkur” za celokupno delo (2011).
Poezija libansko-francuske pesnikinje Venus Kuri-Gata, ovenčana brojnim nagradama i pohvalama kritike, predstavlja poetski most koji autorka uspostavlja između tradicije i kulture Istoka sa kojeg je potekla i Zapada na koji je utekla.
Svako ko nije pričvršćen biće iščupan poslovica kaže
žena bogata trima zidovima vezuje svoje prozorske kapke iz
straha da ne prate decu na putu do škole
tri zida sa pogledom ka unutra otkako je hladnoću isterala
zamasima metle
sumorna breza i javor što bljuje vatru zamenili su četvrti
još i kada san njen krevet pretvori u brod tokom iznenadne oluje
i njen se krovni prozor na svetioniku ugasi upita sa da li Bog
ima uličnu svetiljku što gleda na njenu kuću
Centralno mesto njene pesničke zbirke Oni u tami predstavlja motiv smrti, kome se ona često vraća u svom stvaralaštvu, osetivši ga na svojoj koži najpre u Libanskom građanskom ratu, a zatim i kroz gubitak svog supruga.
Kuri-Gata uspeva da večito natkriljujućoj energiji tanatosa udahne jednu drugačiju vrstu osećajnosti kroz povezivanje sa florom i faunom Mediterana. Stihije prirode svojim simbolički gustim jezikom ona pretvara u baklje kojima bi da osvetli čovekovu veru u pobedu nad njegovom prolaznosti i tragičnosti.
Evo kako je Venus naučila da vidi smrt na drugačiji način:
“Moj ujak je bio poznat i priznat po izrađivanju mrtvačkih sanduka. Igrali smo se tako što bismo se skrivali u sanducima, ležeći uspravno u njima naslonjeni na zid. Za nas, smrt je bila nešto sasvim normalno i nije nas plašila. Taj razigrani odnos sa smrću je takođe uticao na moje pisanje.
Reči su reče ona kao kiša svako zna da ih proizvodi
dovoljno je iscediti oblak popreko kako bi Noje pisao obema
rukama
Kiša pada kako bi ulične svetiljke naučila da broje
kako bi posejala razdor među golubove
kostreši kožu veša među štrikovima
Kiša pada kako bi padala
i mrtvace uverila da se more preselilo u visinu
Nasuprot vetru koji govori u svoje lično ime
kiša ima portparola nemu maglu
kada bi svaki čovek samo imao svoj oluk kako bi kroz oblake
mogao da priča sa Bogom
Venus piše iz svog bola i patnje, piše iz iskustva odlaska, promene, ali i svih bolnih situacija koje je u životu doživela i proživela.
“Mi smo skup naših nesreća i patnji. Moj drugi muž, je otrgnut od nas sa samo 52 godine svog vrlo uspešnog života. Ostala sam sama sa ćerkom. Od tada, imam osećaj da mi sve što volim isklizne kroz prste kao pesak. Pisanje koristim da mi pomogne da se saberem. Pisanje je zauzelo mesto mog muža, mog brata i čak potrebe za ljubavlju.”
Žena što uhodi reku pri njenim izvorima ima džepove pune graje
ona baca kamenje na pčelu što hoda po vodi
i vuče za ular kaktus što pešači po obali reke
Ona se poziva na pravo starijeg na pejzaž ne na kuću poraslu u
njenom pristanku
kamenje što je dopešačilo od zaleđa planine pridiglo se na
ramena vazduha otvore što je iscrtala munja i zidove
paralelne s vetrovima