U intervjuima sa Šonom O’Hejgenom pričaš o albumu Ghosteen kao o imaginarnom svetu u kom prebiva Arturov duh. Jesi li ovaj album pravio za njega i svoju porodicu?
Nikada nemate neki konkretan razlog zbog pravite album, samo dođete i spojite te tanane niti u nadi da ćete nešto stvoriti. Nema velikog plana. Jer cela ta stvar je tako teška i tako iscrpljujuća za onoga koji stvara album. Ali sa tim određenim albumom nešto se dogodilo, nešto drugačije nego kod drugih albuma i on je postao paralelna misija za mene dok sam bio u takvom stanju svesti u kom sam razmišljao o mestu u kom bi Artur mogao da prebiva.
Muzika je tako lepa, ne kriješ se, već se stavljaš u sam centar i to te razotkriva i izlaže, jer pevaš o stvarima koje su tako bolne.
Da, mislim da ima mnogo bola u Ghosteen-u, ali mnoge pesme na njemu sadrže nešto što podiže duh. Trajektorija pesama je takva, kao da se dižu u nebesa. Iz toga je proizišlo mnogo pozitivnog. U Ghosteen-u mnogo čudne radosti o kojoj se malo priča.
U knjizi intervjua sa Šonom O’Hejganom Vera, nada i krvoproliće govorio si o velikoj razlici između religioznog i spiritualnog.
Znaš, mislim da religija zahteva nešto od nas, a spiritualnost je više amorfna, tako da svi možemo biti spiritualni i svi smo spiritualni, jer – naravno da jesmo. Ali religija zahteva neku vrstu strogosti. Ona je spiritualnost sa strogošću. Ona zahteva nešto od nas i u tome je cela stvar.
Šta religioznost zahteva od tebe?
Ja sam više naklonjen tome da radim religiozne stvari, poput odlaska u crkvu, molitve, čitanja Biblije. Uvek sam to radio. Čak i u najhaotičnijim periodima mog života. Uvek.
Svaki put kada čitam Bibliju ili kad izađem iz crkve osećam da moj skepticizam popušta. Malo je manji.
Manji nego što je bio, ali još je tu?
Da, nalazim se usred te borbe koja se tiče religije i ideje Boga i hrišćanstva i to je prava borba. Ne mogu da kažem da sam u njoj stigao negde konkretno.
Da li misliš da je Arturova smrt ojačala tvoju veru?
Da, mnogo stvari se desilo, mislim da je tome doprinelo i pisanje knjige.
Sama knjiga počinje nekom vrstom nervoze oko odgovaranja na ovakva pitanja i završava se mnogo čvršćim stavom oko svega toga. Zato, kada pričam o veri, pričam i o sumnji, znate, te dve stvari za mene idu ruku pod ruku. Imam veliki, usađeni skepticizam prema ovim stvarima i ponekad osećam snažnu potrebu da se odvojim od tog skepticizma i smatram da je to moćna pozicija, naročito po pitanju mašte i kreativnosti.
U knjizi kažeš da religija može da bude sila koja predvodi i koja drži zajednicu na okupu, ali postoje argumenti koji kažu da religija nije uvek sila dobra.
To je tačno i postoji mnogo argumenata za to zašto religija nije sila dobra, ali kada uđem u hrišćansku crkvu, ulazim u nešto čemu pripadam. To je moja stvar, nešto u čemu sam odrastao, ima tu osećaja nostalgije, bezbednosti. Ne idem ja u crkvu da bih poricao ičija drugačija uverenja. Samo imam osećaj da je to moje mesto i ne kažem to iz bilo kakvih diskriminatornih ili nacionalističkih razloga. Nikada se nisam povezao sa istočnjačkim religijama, to je za mene oduvek bilo previše spiritualno, da tako kažem. I nema tu estetiku ili bilo šta što je za mene privlačno. Uvek sam u figuri Hrista pronalazio nešto što je za mene jako privlačno, čak i kad sam bio dete.
U pesmi Into my arms iz 1997. rekao si: Ne verujem u Boga koji se meša. Da li to znači da si sada promenio mišljenje o veri i Bogu?
Ta konkretna pesma peva o čoveku koji je na tački prevrata. Ali to je pesma koja služi. Služi i vernicima i ateistima i svako može da je pušta na venčanjima, sahranama. Mnogo mi je dobrog donela ta pesma. Ona je poput velike crkve i svi mogu da uđu i uzmu šta im treba iz nje. Takva je to pesma. Ali za mene, to je religiozna pesma. I ne radi se o tome da ne verujem u Boga, nego u Boga koji se meša.
The Red heand files vidim kao delo milosrđa i pitam se da li ono dolazi direktno kao posledica smrti tvoga sina Artura?
Na neki način, ja nisam znao kako da pišem o Arturu. Mnogo ljudi mi je pisalo nakon Arturove smrti i svi su mi pričali svoje priče. Ne toliko iz samilosti, nego čisto da bi mi rekli: Ovo se desilo meni, moglo bi i tebi da se desi. I to sam video kao bleskove svetlosti za koje sam se uhvatio i osećao sam da mi pomažu takva dopisivanja i par godina kasnije osnovao sam The Red hand files sa idejom koja je bila malo opštija. Napisao sam: Pitajte me bilo šta, evo ja sam muzičar, pitajte. Ali pitanja su ubrzo počela da se bave drugim stvarima. I publika i ja smo, nekako, gurali stvari ka spolja.
Izgleda kao je da to predstavljalo neku vrstu spasenja i za tebe i za ljude koji ti pišu.
Kažeš da je to bilo delo milosrđa, ali ja mislim da se to može shvatiti na dva načina. To što ljudi pišu i posvećuju toliko vremena postavljanju pitanja na Red hand files, to je njihov čin milsrđa prema meni.
Dobijaš na hiljade poruka i mora da je teško odabrati, jer ne možeš da odgovoriš na sve.
Da, ne možeš odgovoriti na sve, i moraš da balansiraš. Nekada se zaređa nekoliko teških i tmurnih pitanja, pa pređeš na neko koje opusti atmosferu. To je, na neki način, čin balansiranja.
Pitam se da li postoji nešto što je nedostupno, nešto na šta ne želiš da odgovoriš.
Da, ima mnogo toga na šta ne odgovaram, a to su ona pitanja koja, kako mi se čini, ne dolaze iz dobre namere. Ima toliko drugih stvari o kojima vredi pisati.
Pitam se da li su The Red hand files neka vrsta religiozne službe.
To su prevelike reči. Nikada to nisam tako gledao. Mislim da su The Red hand files moj način da artikulišem neke stvari koje mi se dešavaju uz pomoć ljudi koji mi pišu. Osećam da je to nešto što radimo zajedno i to meni mnogo pomaže i mislim da pomaže i drugi ljudima. Pisati i usmeno razgovarati o nečemu su dve potpuno različite stvari. Kroz knjigu koju smo Šon i ja napisali naučio sam kako da razgovaram o ovim stvarima.
The Red hand files
Broj 210.
Imam 62 godine i odlučio sam da naučim da sviram gitaru. Rok gitaru. Da li je taj trud uzaludan posao za nekoga mojih godina?
Kris, Aurora, SAD
Dragi Krise. Da, naučiti gitaru u 62. godini je skoro sigurno uzaludan posao. Međutim, i sam imam mnogo vremena za uzaludne poslove.
Pre oko dve godine, kada sam imao 63, odlučio sam da počnem da se bavim keramikom. Bio je to zasigurno uzaludan posao. Pravio sam keramičke figurice kada sam bio tinejdžer i nisu bile loše, ali u njima nije bilo ničega zbog čega bih mogao da tvrdim da imam talenat za glinu. Ipak, moja majka ih je mnogo volela i pomislio sam da bi bilo zabavno da napravim još nekoliko.
Saberi se, i ako uspeš, i ako Voren, Marti, Džim i ja ikada odlučimo da napravimo još jedan album Grindermana, možeš da sviraš na njemu. Grinderman po pravilu sarađuje samo sa matorim ljudima koji su potpuno van forme i jako budalasti. Mi smo opsceno i radosno otelotvorenje uzaludnog posla. I čekamo te.
Nema vremena za bacanje!
S ljubavlju,
Nik