Ko bi mogao tačno da kaže gde je granica gde prestaje prijateljstvo, a gde počinje ljubav? Velika privrženost, inspiracija, pokretačka snaga i duboko razumevanje – nešto su što karakteriše kako velike ljubavi, tako i snažna prijateljstva. U nedefinisanom sivom limbu ovih granica, ne sme nas zbuniti ni konkretan odnos, jer kao što znamo postoji toliko nijansi, koliko i ljudi koji to zajedništvo dele.
Šta se tačno dešavalo između dvojice velikih umetnika, Lorke i Dalija, i dan-danas je predmet mnogih razmišljanja, radova, proučavanja. Ljubitelji istorijskih pikanterija, kao i tvorci filma „Mali ostaci“ (Little Ashes) pozabaviće se tumačenjem komplikovanog odnosa ovih umetničkih gromada, dok će za proučavaoce umetnosti to pitanje imati smisla samo ako nam pomaže da bolje razumemo njihovo stvaralaštvo.
Iz tih drugih pobuda, pažljivijeg uranjanja u njihovo delo, donosimo vam priču o dvojici velikana.
Pisma puna strasti
Priča o Salvadoru Daliju i Federiku Garsiji Lorki započinje u Madridu 1923. godine. Veliko prijateljstvo između njih dvojice se razvilo još u studentskom domu gde su živeli. Ne treba zaboraviti ni ulogu Luisa Bunjuela u njihovom druženju, jednog od najvećih španskih reditelja. Međutim, još tada se pričalo da između Dalija i Lorke postoji nešto više od prijateljstva. Kada je Lorka prvi put video Dalija, bio je fasciniran njegovom nekonvencionalnom odećom, a Dali je odmah shvatio kakav će „poetski fenomen“ biti Lorka. Njihova veza, sa svim usponima i padovima, trajala je do 1936, kada je Lorka ubijen.
Iz njihove turbulentne i intenzivne veze sačuvano je oko 40 pisama. Pisma koja su ova dva legendarna umetnika razmenila skupio je i objavio novinar Viktor Fernandes. Sva ta pisma pršte od strasti, ljubavi i poštovanja; ta je prepiska jedinstvena igra zavođenja.
Tumačeći hronologiju prepiske, veza dvoje genija, sa svim usponima i padovima, trajala je od 1923. do 1936. Pored povezanosti na umetničkom nivou, njihova prepiska svedoči puno o njihovom intenzivnom emocionalnom odnosu u kome je bilo svega - divljenja, ispitivanja sopstvenih dubina, pa i zavođenja.
Fernandes je vešto i pedantno sakupljao njihova pisma, ali i ona koje je Lorka poslao slikarevom ocu i sestri, Ana Mariji Dali, kao i Lidiji Kadakes, ekstravagantnoj ženi koju su opisivali kao „paranoičnog erotomana“, a koja je bila jedna od Dalijevih muza. Zapravo i nije bilo mnogo pisama. Svega 40-ak Dalijevih pisama Lorki postoji još uvek, a sačuvano je samo sedam Lorkinih koje je u uputio Daliju. Fernandes za to ima objašnjenje - ključ je u ženama koje su bile podozrive prema intenzitetu odnosa ove dvojice. U ovom slučaju, u dvema ženama. Jedna je Ana Marija, koja je nakon Španskog građanskog rata prodala većinu bratovljevih umetnina, a druga je Gala, Dalijeva žena i muza, koja je uništila mnoga pisma zbog ljubomore. Među Lorkinim dokumentima pronađena je zabeleška: „Ne sviđa mi se Gala“. Kasnije se saznalo da je Lorka bio zabranjena tema u Dalijevoj kući kada je Gala prisutna. Među slikarevim dokumentima pronađena su mnoga Lorkina pisma Daliju, ali su bila iseckana na komadiće.
Da li je bilo nečega više?
Iako je prepiska svojevrsna igra zavođenja, u tim pismima nema ničeg eksplicitnog. Čak ni pomena na Margaritu Manso, ženu sa kojom je Lorka imao intimni odnos, jer je Dali zahtevao da bude tome svedok, postavljajući to kao uslov da bi prihvatio da bude u vezi sa pesnikom. Lorkina žrtva bila je uzaludna, jer je Dali nastavio da se opire vezi, posebno za vreme Lorkine druge posete Kadakesu 1927, što je slikar sam otkrio u jednom vulgarnom intervjuu sa Maksom Aubom.
Slikar je znao da se dopada pesniku i stalno ga je provocirao. To se vidi i u pismu iz septembra 1928. u kojem oštro kritikuje Lorkinu novoobjavljenu zbirku poezije Ciganski romansero (Romancero gitano). Tumači ovo pismo vide kao početak kraja njihove veze. Prazninu je popunio Luis Bunjuel, koji je bio ljubomoran i podrivao njihov odnos. Reditelj, sa tada vrlo malim intelektualnim i aktuelnim uticajem, napisaće zajedno sa Dalijem „Andaluzijskog psa“ (Un chien andalou), dok je Lorka, koji je poreklom iz Andaluzije, uvek mislio da je to bila direktna aluzija na njega.
Nakon Lorkine pogibije
Iako nisu jedan drugom direktno uticali na stvaralaštvo, Dali je slikao Lorku nakon njegove pogibije, a Lorka je napisao Odu Salvadoru Daliju, objavljenu u jednom časopisu. U međuvremenu, Dali je navodno naslikao pesnika dva puta (slike su: „Neokubistička akademija“ - La academia neocubista i „Med je slađi od krvi“ - La miel es mas dulce que la sangre).
Kada je Gala preminula 1982, Dali se povukao u sebe i mislima vratio u svoje studentske dane u Madridu, kada je prvi put sreo Lorku i Bunjuela 1923. Pred sam kraj života odbijao je da jede i smršao toliko da je jedva imao 30-ak kilograma, a medicinska sestra koja ga je negovala rekla je da je, od svega što je pričao, jedino razumela kada je ponavljao: „Moj prijatelj Lorka“.
Dali je često nagoveštavao kakva je bila njegova povezanost sa Lorkom. U intervjuu sa Maksom Aubom, u kojem je otvoreno govorio o Lorkinom seksualnom iskustvu sa Margaritom Manso, a koje je on posmatrao, Dali je govorio o prirodi svog platonskog odnosa sa Lorkom. U jednom kasnijem intervjuu, Dali je negirao da je njihova veza bila fizička (ili da kažemo: Dali je tvrdio da je njihova veza uvek bila samo platonska). Iako se o intimnoj vezi ova dva muškarca dugo spekulisalo, Dali je u intervjuima više puta negirao da je Lorka pokušavao da ga zavede.
Njihova veza, intenzivna i strastvena, uvek je bila više od prijateljstva, a manje od ljubavi.
