Nik Kejv, muzičar koji je najviše poznat kao frontmen grupe Nick Cave and the Bad Seeds, je napisao roman “Smrt Zeke Manroa”, novi naslov Arete izdavačke kuće. To je uvrnuta priča o trgovačkom putniku koji ne oseća više nikakvo pokajanje nakon što mu žena izvrši samoubistvo, i započinje besciljno i očajničko putovanje sa svojim devetogodišnjim sinom. Kejv je takođe adaptirao ovu knjigu u audio knjigu ispunjenu opsesivnom, divnom muzikom koju je komponovao sa svojim saradnikom iz benda Warren-om Ellis-om. Ovde vam prenosimo intervju koji je Nik Kejv dao za Njujorker.
Da li možete da objasnite karakter Zeke Manroa našim čitaocima?
Roman je prvobitno bio u formi scenarija za film koji sam napisao za Džona Hilkota-a . On je tražio od mene da napišem mali engleski film o trgovačkom putniku. Intervjuisali smo neke trgovačke putnike u Engleskoj i pogledali razne dokumentarce radi istraživanja, i uvideo sam da postoji mračna strana u vidu alkohola i droge i ženskarenja. Pokušali smo da to sprovedemo u delo ali nismo uspeli, iz različitih razloga.
Otrpilike u isto vreme, ponovo sam pročitao “SCUM Manifesto” od Valerije Solano, koju sam bio pročitao pre više godina dok sam bio umetničkoj školi. U prvih nekoliko strana, ona piše divnu predstavu muške psihe: “Muškarac je poptuno egocentričan, zarobljen u samom sebi, nesposoban da se identifikuje sa drugima, da doživi ljubav, prijateljstvo, afekciju ili nežnost.. on je polumrtva, bezosečajna ruina, nesposobna za pružanje ili prihvatanje uživanja ili sreće”. To mi je trebalo da bi pretvorio Zeku Manroa u čudovište. Ali to je bilo veoma bitno za mene da je ovaj specifični karakter bio prepoznatljiv u nekom smislu. Muškarci prepoznaju deo sebe u ovom karakteru. Žene misle da su uvek predosećale da postoji aspekt Zeke Manroa u muškom okruženju.
Rekli ste pre da su vam delovi karaktera Zeke Manroa postali dragi. Imao sam problema da ovo shvatim- šta ste podrazumevali pod tim?
Ono što sam stvarno mislio pod tim, jeste da se vidi iz perspective njegovog sina, koji, kao i svaki devetogodišnji dečak, vidi svog oca kao dobrog. Mi znamo kakav je u stvari Zeka Manro, ali dečak ga vidi kao Supermena.
Ali zašto ime Zeka Manro?
Ne mogu da se setim odakle mi to došlo, da budem iskren. Hteo sam nešto što umiruje i što je slatko, a istovremeno asocira dosta različitih stvari. Postoji, recimo Zekin vibrator.
Kakav je bio utisak dok ste stvarali audio knjigu? To je više multimedijalni roman?
Varen Elis i ja smo uboli baš divnu muziku da me prati dok čitam roman, i prodavali smo je kao set od 7 CD-ova. Nakon što je muzika ubačena, što je uradio par umetnika iz Londona, Iana Forsita i Džejn Polard, oni su to poslali na dalju obradu u Njujork. Ono što smo uradili sa zvukom je fenomenalno. Ukoliko slušate sa slušalicama, to je halucinacija. Veoma sam ponosan na ovu audio knjigu.
Stvarno je predivna. Da li mislite da više knjiga treba da se prave kao što je vaša?
Smatram da smo mi u određenoj prednosti jer sam ja muzičar i radim u različitim formama. Ali znate, ne vidim razlog zašto ne bismo mogli da iskusimo stvari na različite načine. Ja sam na neki način stara škola i ne volim ništa više od sedenja, otvaranja knjige i čitanja iste. Ali takođe volim da slušam audio knjige. Postoji formula: na početku bude malo klasične muzike, a onda glumac počinje da čita, i bude malo muzike na kraju- i to je to. I tako je bilo uzbudljivo da se stvori nešto što do sada nije bilo rađeno.
Kako ste napisali ovu knjigu?
Napisao sam ovu knjigu ručno, u beležnici, na šestonedeljnoj turneji po Evropi i Americi – u turnejskom autobusu, bekstejdžu, na žurkama, aerodromima, i u avionu. Bilo je divno da uronim sebe samog u alternativni svet dok sam na tuneji. Osim dela izvođenja koncerata, inače na turnejama bude veoma dosadno: svo to putovanje, hotelske sobe, odlazak sa jednog mesta na drugo. Pisanje je kao lek. Ali ne moram da nosim specijalni kućni ogrtač. Nisam pretenciozan u tom smislu: samo sednete i radite.
Mislim da bi neki pisci mogli biti ljubomorni. Vi činite to kao nešto veoma jednostavno. Da li je lakše vama da napišete roman od albuma?
Da, dosta je lakše. Za mene, pisanje pesama je veoma, veoma teško, i ne postaje jednostavnije, Morate sesti i razmisliti o tome šta želite i morate da nađete tu pesmu. Nekim ljudima je to dosta lako, ali meni nije. Pisanje romana je bila stvar za uživanje. Nije bilo nikakve anksioznosti u vezi sa tim. Bilo je veoma zabavno izgraditi karakter i raditi sa njim bilo šta što sam zamislio, a da pritom nisam ograničen formatom pesme.
Pisanje pesama je za mene u prepravljanju. Svaka pesma koju napišem je dugačka oko 10 stihova, a ja moram da se oslobodim polovine od toga. Često sam nalazio to dosta bolnim i pesme su bile veoma dugačke kao posledica toga, ali sada ja to uskladim na način na koji pišem, uređivanje može da promeni stihove. Često, izbacim suštinu narativa i fokusiram se na periferne stvari i to na kraju napravi pesmu misterioznom i otvorenom za interpetaciju. Pisanje pesama je ono što radim. I to je veoma važno, iako se ne osećam prirodno usklađenim sa medijumom.