Veliki učitelj moderne joge, B. K. S. Aijengar rođen je u Beluru, u Indiji, 14. decembra 1918. Kada je imao 14 godina, T. Krišnamačarja ga je uveo u praktikovanje joge, što mu je pomoglo da se izleči od tuberkuloze. Aijengar je prvi koji je u jogu uveo korišćenje rekvizita da bi omogućio izvođenje položaja širem spektru učenika. Aijengar je napisao brojne knjige uključujući Svetlost joge, koju praktikanti vide kao joginsku Bibliju. Čak sa devedeset godina, Aijengar je svakodnevno praktikovao jogu.
U nastavku teksta čitaćete interju koji je Aijengar dao za Joga žurnal povodom svog devedesetog rođendana.
Šta je po vama Aijengar metoda joge?
Ni sam ne znam (smeh). Ljudi, iz praktičnih razloga, obeležavaju moj način praktikovanja kao Aijengarovu jogu. Ja samo pokušavam da fizičko telo dovedem u istu ravan sa mentalnim, mentalno telo sa intelektualnim, a intelektualno sa duhovnim, da bi bili uravnoteženi. Svaka asana ima optimalnu liniju ili poziciju. Od glave do stopala, od napred ka nazad, zdesna na levo – bez odstupanja, bez menjanja oblika. Mislim da nisam ništa uradio osim toga. To je samo čista, tradicionalna joga naših predaka, našeg učitelja Patanjdžalija.
Kako izgleda vaša praksa danas?
Čak i danas radim maksimum onoga što moje telo može. Imam 90 godina i još uvek vežbam. Stojim na glavi po pola sata, bez drhtanja. I dalje se usavršavam, napredujem. Zato još vežbam sa toliko energije. Smrtno telo ima ograničenja. Zato ću vežbati do poslednjeg daha da ne bih postao sluga već gospodar svog uma. U starosti se opraštamo od svoje snage. Razbijam strah i živim sa samopouzdanjem.
Iz perspektive nekoga ko puni 90 godina, šta mislite da je neophodno za srećan život?
Ujedinjenje energije tela sa energijom duše. Postoji razlika između sreće i radosti. Sreća je na nivou uma. Radost je izvan uma. Kada gledate zalazak sunca, ne vidite ga umom. Vidite ga izvan uma, izvan sebe – to je iskustveno stanje. Moja asana je izvan, a ne unutar okvira uma. To je radost. Sreća je čulna sreća. Ali radost je duhovna sreća.
Posvetili ste svoj život podučavanju joge. Zašto?
Na to pitanje mora da odgovori Bog, a ne ja. Nije to bila stvar zbora, već slučaja. Šansa je postala izbor. Bolovao sam od raznih bolesti, a pomoću joge sam počeo da se oporavljam. Pomislio sam: „Da vidim čemu će me joga naučiti.” To mi je dalo mnogo razumevanja. Ne mogu se odvojiti od svoje prakse. Ja sam asana, a asana je ja.
Rekao sam da sam u penziji. Lažem javnost. Još uvek podučavam, i sa 90 godina. Na časovima svojom snagom podešavam tela učenika. Moj život i energija i dalje rastu. Pošto vežbam jogu, godine me uopšte nisu pogodile.