NIN, oktobar 2020.
Milica Vujičić
Izdavačka kuća Arete objavila je delo „Pušta da uđem" mađarske književnice Judit Sanislo, u prevodu Marije Cindori Šinković.
Ispisana u pedesetak kratkih proznih i poetskih celina, koje su igra i sa prisnošću dnevnika i sa ritmom unosa bloga – knjiga zavodljivo privlači svojim kratkim dahom i rasterećenom formom. Ali, čitalac se lako poseče na takvo pakovanje! Oštar jezik, zaranjanje u svakodnevicu na sve ili ništa, te nekoliko spiskova što se ispostavljaju kao tupi udarci u stomak, izvlače krhotine iz tela posle melodramskih zapleta i opisa porodičnog života.
Koristeći i es-em-es poruku i apdejt, junaci hoće da „iščeprkaju svet za sebe“, preispitaju ga, „seciraju natenane“. Da mu direktno upute pismo, dovedu ga u pitanje i naposletku iznova definišu, kao u poglavlju To nije:
*
Znati, to nije jutjub prezentacija.
Prosvetiti se, to nije prednja korica indeksa.
Govoriti, to nije mađarski.
Osećati, to nije komad u dva čina.
Ugledati i zavoleti, to nije art-bioskop.
Dobiti, to nije poslednji noćni metro.
Zavoditi, to nije video-igra.
Uzdići, to nije levitacija.
(Pro)pasti, to nije odljenje intenzivne nege.
Biti iskren, to nije religija.
Ispovedati se, to nije prijava poreza.
Prozreti, to nije TV progrtam za iduću nedelju.
Biti srećan, to nije fabrika čokolade.
Spoznati, to nije obrazovni kurs koji finansira država.
Saosećanje, to nije komparativna nauka o životu.
Živeti odvojno, to nije loše izolovan zid od gipsane ploče.
Napustiti, to nisu dve ukrštene kašike.
Pasti na leđa, to nije seksualnost.
Oblizati, to nije gastronomija.
Muzicirati, to nije nauka o harmoniji.
Putovati, to nije brojač kilometara.
Pristići, to nije prazan rezervoar za benzin.
Biti nesiguran, to nije potvrda o siromaštvu.
Biti pijan, to nije kabare orlova.
Pisati, to nije stranica na društvenoj mreži.
Živeti, to nije govorna pošta na telefonu.