Alehandro Hodorovski je u svojoj 91. godini snimio prvi dokumentarac, „Psihomagija, umetnost isceljenja”. Na mnogo načina, ovaj film je prateći deo njegovih nedavnih samorefleksivnih i poluautobiografskih filmova „Ples stvarnosti” i „Beskrajna poezija” u koje je ubacio sebe današnjeg u narativ sopstvenog dečaštva i mladosti. Tamo gde raniji filmovi Hodorovskog prikazuju autora kako se suočava sa sopstvenim problemima kroz privatne rituale i simboličke radnje, „Psihomagija, umetnost isceljenja” proširuje svoju sferu uticaja na muškarce i žene koji su se našli u slepoj ulici egzistencijalne nevolje.
U suštini, kroz niz istorije slučajeva, ovaj film omogućava Hodorovskom da demonstrira nekonvencionalne psihoterapeutske tehnike koje je razvio tokom života, proučavajući različite psihološke sisteme i zapanjujuću raznolikost istočnjačkih i zapadnih duhovnih praksi.
Kao što možete očekivati od čoveka koji stoji iza „El Topa” i „Svete Gore”, ovaj film može biti luda vožnja, puna ponekad potpuno ludih, čak i grotesknih slika, dok autor istovremeno odaje svesrdno saosećanje za peripetije ljudske patnje.
U nastavku teksta prenosimo vam interjvu sa Alehandrom Hodorovskim koji je za online portal slantmagazine.com uradio novinar Bad Vilkins.
Na početku vašeg novog dokumentarca pominjete svoj rad sa tarot špilom. Kako je to doprinelo vašem razvoju psihomagije?
Za mene tarot nije magija koja vam omogućava da vidite budućnost. To je samo jezik kojim se otvara nesvesno. To je sve. Radi se sa snovima kao što je Sigmund Frojd radio sa snovima. Moji filmovi mi pomažu da govorim o snovima, kao da bacaju karte na sto. Za to koristim tarot. Ali, da bih to uradio, trebalo mi je 50 godina rada sa tarotom, da naučim kako da zapamtim tarot špil. Zapamtio sam svaki red, svaku boju, svako značenje.
Čini se da psihomagijske tehnike uključuju poetsku logiku nalik na snove. Kako dolazite do konkretnih detalja psihomagijskog tretmana?
Kada radiš sa mnom, prvo napravim tvoje genealoško stablo. Imaš sina, imaš partnera, oca i majku, dedu. Onda znam gde si, šta te je formiralo. A onda, kad to znam, neću te doživljavati na psihoanalitički, intelektualni način. To je za psihoanalitičare koji uzimaju snove i uče vas šta je stvarni život. Ja sam drugačiji. Uzimam ono što misliš u stvarnosti i stavljam to u sliku sna. Koristim jezik glume, ne govorim, radim stvari koje nikada ranije nisi radio. Nove stvari. Razbijam tvoju psihološku odbranu namerom da odem da uradim nešto. Reći ću: „Oboji bradu u zlatno i poljubi ženu ili muškarca koji ima srebrnu kosu." Reći ću da je to slika. To će ti otvoriti nesvesno, nešto što ćeš otkriti. To je delo psihomagije.
Kod većine učesnika u filmu sve što vidimo je njihov kratkoročni odgovor na tretman. Šta vas je nateralo da nastavite sa ženom koja je imala rak grla posle skoro 10 godina?
Ono što sam uradio u pozorištu je bilo iskustvo. Zato što sam imao pozorište. Morao sam da platim da imam to pozorište. Jer svako isceljenje koje radim je besplatno. Nisam psihoanalitičar, pa me niko nije platio. Besplatno je. Pošto sam imao veliko pozorište, a u Čileu sam veoma poznat, imao sam konferenciju u pozorištu. Došlo je pet hiljada ljudi. A onda sam odlučio da napravim iskustvo. Nisam znao da li bi kolektivno razmišljanje, kao što kaže kvantna teorija, moglo da promeni stvarnost, ako imamo grupu ljudi koji rade istu stvar. Možemo li izlečiti ovu ženu? Ona misli da će umreti vrlo brzo. Onda uzmem ženu i napravim iskustvo. I tada nisam razgovarao sa njom. A onda, kada sam napravio sliku 10 godina kasnije, želeo sam da znam, jer je nikada nisam ponovio. Da biste predavali lečenje, potrebno vam je 5.000 lekara! To je iskustvo koje se dešava jednom u životu. Želeo sam da znam imamo li ili nemamo moć? Rak - kažu da ga ne možemo izlečiti. Ne znam da li su se godinama borili protiv raka, jer je to veliki, veliki posao i ne žele da pronađu rešenje. To ne znam. Kada lečenje postane posao, ono ne može da izleči. Lečenje je čin ljubavi. Morate uzeti osobu u svoje ruke. Psihoanalitičar vas ne uzima u naručje!
A onda mi telefonira prijateljica te žene, moja učenica. Pitao sam je da li je umrla. Rekla je ne, ona je živa. Pitao sam da li mogu da napravim intervju za film. Ona je pričala o tom iskustvu i rekla da je jako dobro. Ne znam da li je to bio placebo. Placebo takođe može biti dobar.
Da, ako radi, dobar je.
Ali to je bilo samo iskustvo koje sam doživeo jednom. Ne mogu da nađem 5.000 ljudi za svaku osobu koja ima bolest.
Psihomagija uključuje kratke isečke iz mnogih vaših ranijih filmova. Da li ovaj film, i terapeutski rad koji on ilustruje, vidite kao retrospekciju cele vaše karijere?
Iz pozorišta sam došao do „hepeninga“, improvizovanog pozorišta, teatra akcije, pa do psihomagije. Došao sam do toga. Ja ga nisam stvorio. Ali, na svim mojim slikama, tražio sam nešto. Veoma poštujem industrijske filmove. Filmovi su od početka bili industrija. Njihov cilj od početka bio je da zarade veliki novac. A onda su otkrili Holivud. Ali nije postojala jedna prava istina, jedno pravo osećanje, to su bila glumačka osećanja. Šou se mora nastaviti! Ali za mene filmovi nisu šou, oni su umetnost.
Šta je umetnost? Otvara nove horizonte, oni će otvoriti ljudsku dušu. To sam uradio na svojim slikama. Počeo sam da stavljam prave stvari u sliku. Realnost kaže: „Problem! Imam problema sa majkom, problema sa ocem.” Sve sam pričao. Korak po korak, dolazio sam da predstavim svoj pravi život u slikama. Imao sam problema sa ocem u „Beskrajnoj poeziji" i snimao sam i odjednom sam uskočio u sliku! Psihomagija su samo stvarna osećanja, a ne imitacija. I to je ono što sam tražio. Stavljam primere u svoje slike, govoreći da uvek govorim o istoj stvari, ali na umetnički način. Prikazujem tipa zatvorenog u kuli (u „El Topu") i u „Psihomagiji" prikazujem tipa kako lomi bundeve. Uradio sam to u „El Topu", ali na metaforičan način, ne direktno. I onda u svom filmu pokazujem da je to bila ista pozicija, ali na drugom jeziku: umetnički jezik, terapeutski jezik.
Možete li reći nešto o vašim susretima sa Andreom Bretonom i drugim nadrealistima u Parizu?
O tome ću govoriti u svom trećem filmu. To je trilogija: „Ples stvarnosti", „Beskrajna poezija" i „Suštinsko putovanje". To je broj tri. Nadam se da ću, ako budem živ, jer sam star, to početi u januaru. Scenario sam već uradio. Veoma sam zadovoljan time. Govorim o tom vremenu, sve dok nisam počeo da budem filmski režiser. tu se zaustavljam. U njemu idem u Francusku da radim sa nadrealistima, sa pozorištem Marsela Marsoa, sa filozofom Gastonom Bašlarom. Ja imam ta tri sveta.
Moj um se otvorio filozofijom. Sa nadrealizmom, mislim da sam poslednji nadrealistički filmski stvaralac koji je zaista nadrealistički. Ali ja sam malo dalje, jer nadrealizam ne pokazuje, ne objašnjava. To je misterija nečega što ne razumete. Slika iz snova koju ne razumete, nemate potrebe da to objašnjavate. U umetnosti kojom se bavim, znaš šta radiš. Ima konačnost. Mora da reši vaš problem i dođe do sreće. Sreća života. To je ono što osećam sa idiotskom ljubavnom pričom. Ljubav nije kao ljubav sa zvezdom. Ljubav je ljubav. Moramo pokazati šta je ljubav. Recite stvari koje su istinite, učinite da odete do sreće. Ne idiotska sreća, ne Diznilend, pravi unutrašnji život. Srećan sam što sam živ. Živ sam! Fantastično je! Kakva neverovatna stvar! Umetnost vam mora dati mogućnost da budete ono što jeste, a ne ono što je filmski stvaralac. Ne ono što je glumac. Komplikovano je, zar ne?
Govoreći o nadrealističkim filmskim stvaraocima, šta mislite o filmovima Luisa Bunjuela?
Bio je nadrealista, da, ali je previše realističan za mene. Bio je prava osoba, u stvarnom. A za mene slike nemaju samo značenje, one su i slika. Sve govori. Bunjuel pokazuje samo jednu tačku gledišta. On sedi i sve je u veličini nekog ko sedi. Ali on ne izlazi, ne pravi druge stvari. Holivud je otkrio kretanje kamere. Pokret kamere je fantastičan! Bilo bi dobro imati Bunjuela u Holivudu. Mogao je da pokaže duboko značenje, ali sa većom slobodom forme.
Koliko ste blisko sarađivali sa Dejvidom Linčom na vašem projektu „King Shot"?
Bio je veoma nežan prema meni. Rekao je: „Možda možemo da napravimo sliku." Ali moj projekat je bio tako lud! Možda sam hteo da snimam u Španiji. Želeo sam da radim ono što uvek radim. Ali nisam imao novca, nisam to uradio. Bilo je preskupo.
Šta mi možete reći o vremenu koje ste proveli sa Arabalom i Rolandom Toporom u „Pokretu panike"?
To je bio zaista fantastičan trenutak u mom životu. Zato što smo bili prihvaćeni u okviru grupe nadrealista. To je bio kraj nadrealizma. Mnogo nadrealista se bavilo politikom. Bili su trockisti. Arabal, Topor i ja smo tražili apsolutnu slobodu. Umetnik treba da bude unutar predstave. Na primer, u onome što snimate ili igrate. Morate biti unutra, u svom telu. Ti si tu. Ne van posla. Treba ići dalje od intelekta, dalje od nesvesnog. Dalje od religija. Morate pronaći paniku. Panika nije strah, panika je totalitet. Morate pronaći šta je čovek u celini. A onda, ako si umetnik u celini, treba da budeš slikar, plesač, mimičar, kinematografski stvaralac, marioneta. Sve stvari koje sam radio. Jer to je totalitet. Tragajući u celini izraza, to smo uradili. To nije bio pokret, bile su samo tri osobe. I mi smo to nazvali pokretom. Hteli smo da pokažemo da je kultura lažna, da je iluzija. Jer tri osobe će ući u istoriju kao pokret koji ne postoji!
Vaši nastupi u velikoj meri liče na ono što se u drugim zemljama zvalo „hepening” ili na ono što su bečki akcionisti radili sa svojim filmovima. Da li biste rekli da je to tačno?
Ne, dešavanja su se odvijala u miljeu slikarstva i skulpture. Bio je to način da se razvije plastična umetnost. Napravio sam efemeru - neku vrstu pozorišta, psihoanalize, snova, nadrealizma. Jezik umetnosti, sa značenjem. Hepening je izraz slobode, ali samo slobode.
Na kraju filma, kada vidimo snimanje filma, kada okrenete jednu kameru na drugu, da li je to bio način da se ona otvori za tumačenje gledaoca?
Nikada nisam razmišljao o tome kako ti sada kažeš. Mozda da. Otišao sam na pravu planinu u Meksiku. Doveo sam tigra, monaha, glumce, sve to. A Meksikanci su mi rekli da je opasno. Zašto? „Zato što su oluje, a kada su oluje, možete umreti. Budite pažljivi." Ne, ići ću, jer je prelepo, vreme je tako fantastično. Ja pucam ono što pucam, a kada sam završio sa snimanjem, došla je bura. A onda smo počeli da trčimo uglas, da siđemo sa planine, jer je bilo opasno! Trčao sam i okliznuo sam se. Ali imao sam čekić koji sam zabio u zemlju. „Ne! Ne želim da umrem, moram da završim ovu prokletu sliku!" Pravim sliku. Ovako, završiću. Ovo je kraj slike, jer je to bio pravi kraj. Nije bilo tako dobro, ali sam u svoj film stavio stvarnost. Želeo sam da pravim prave stvari i to je za mene bila prava stvar!
Pravimo sliku. To nije komedija. Ima pravih osećanja, jer svi ti ljudi koje sam zatekao nisu bili glumci. Svaka osoba koju sam pokazao imala je problem koji sam pokazao na slici. Pravi ljudi koje sam koristio, pravi tigar! Ja nisam holivudska kompanija koja pravi sve lažno. Tražio sam u Holivudu stampedo tarantula, velikih paukova na telu. Napravili su lažne. Pa smo izašli i kupili paukove i isekli im očnjake. Napravili smo telo i onda smo ih koristili. Tamo su izašli pravi pauci. A osoba koja je to uradila, takođe ja, nikada nije volela pauke! Eno ga, patio je od nečeg ogromnog sa tim paucima!
Da li trenutno radite na nekim novim grafičkim romanima?
Grafičke novele. To je moj industrijski posao. To je za mene normalno, jer imam veliku maštu. Da nemam mašte, umro bih. Pravim korak dalje od Psihomagije sa Psihotransom. To je neka vrsta literature, ali u isto vreme kada čitate, ja vam dajem vežbe. To je mešanje predavanja sa vežbama da inspirišete ono što radite, uticaj transa. Sa drogom imate trans. Kažem da nema droge. Možemo to i bez lekova. Kako to učiniti ovako? Ne samo meditacija. Idite dalje od meditacije. Idite odmah do onoga što jeste kada niste intelekt. Šta je u vama? Ne morate da uzimate LSD. Ne morate da uzimate ajavasku. Jer to su snovi. Kažem da uradite isto što i u filmovima. U filmovima, u veku lažnih osećanja, stvaram prava osećanja. U kulturi punoj droge, psiholoških droga, dovodim u pravu halucinaciju, navodeći kako to možete učiniti.