Čemu služe mitovi i predanja? Da li daju smisao i vrednost neminovnoj prolaznosti vremena ili nam pomažu da se izborimo sa povremenim besmislom i životnom nepravdom? Vodeći se ovim pitanjem, autorka Šarlot Higins u svojoj knjizi Grčki mitovi pokazuje nam zašto je grčka mitologija oduvek imala veliki uticaj na svaku vrstu umetnosti i u svako doba.
Ona struktuira svoje delo oko osam žena: Atene, Alkitoe, Filomele, Arahne, Andromahe, Helene, Kirke i Penelope. Posebno se fokusira na scene u kojima tkaju i oslanja se na bogatu grčku kulturu koja je preživela u keramici, skulpturi i freskama. Otkriva nam koliko često ženski likovi preuzimaju kontrolu nad pričom i koliko često se to dešava kroz čin tkanja, naglašavajući centralnu ulogu tekstila u antičkom svetu. Reč „tekst” potiče od latinskog „tekere”, što znači tkati ili komponovati.
Autorka se čvrsto drži originilanog materijala iz grčkih mitova. Ne bavi se prepričavanjem i prilagođavanjem savremenom okruženju. Preuzima ulogu finog i srdačnog pripovedača i poziva čitaoca da je prati.
Likovi su u Grčkim mitovima Šarlot Higins veoma slikovito prikazani. Tračani su „bledi, tetovirani, dobro opremljeni”. Kada se u knjizi prvi put sretnemo sa Atenom, „njena mišićava ruka vrtela bi kudelju u kovitlacima, izvlačeći između kažiprsta i palca niti jednake dužine i upredajući ih u svoje zlatno vreteno.”
Upotreba jezika je razumna i zabavna, tako da je korišćenje modernih žargona u svakom delu priče našlo pravo mesto. Zevs na kraju ostaje „bez svojih gromova”; menada se preobražava „u tren oka”; Psiha, napuštena u mraku, čuje „meki, privlačni glas”; Artemida skida tuniku natopljenu znojem, „ako se za boginje može reći da se znoje“.
Međutim, ono što je posebno zanimljivo i privlačno u knjizi Grčki mitovi Šarlot Higins je nov način predstavljanja ideje heroja i njegovih vrlina kroz viševekovnu interpretaciju grčkih mitova.
Većina heroja u grčkoj mitologiji je u stvari veoma problematična kada se posmatra kroz modernu prizmu: Ahilov gnev u Ilijadi dovodi do nepotrebne smrti ogromnog broja Grka i Trojanaca, dok Herakle ubija svoju ženu i decu u naletu ludila.
Šarlot Higins je stoga u svojoj knjizi odlučila da ne prati svoje prethodnike u fokusiranju na potragu za herojima vrednim divljenja, već da se fokusira na izgubljene i manje poznate priče.
Kao primer za to je govorila o Memnonovom licu, čija je smrt od Ahilejeve ruke i držanje njegovog leša od strane njegove božanske majke Eos ispričana u izgubljenoj epskoj pesmi, Etiopiji, i nudi dirljiv kontrast sa grubošću na rat koji se nalazi u Ilijadi.
Još jedan primer problematičnosti ovih priča o herojima može se videti u priči o Meduzi, za koju se često misli da je monstruozna figura koju je Persej morao ubiti. Međutim, ovu monstruoznu pojavu sa zmijskom kosom i kljovama nanela joj je Atina kao kaznu što ju je Posejdon silovao. Tako Meduza može izaći iz mitologije kao jadna figura, a ne kao čudovište koje zaslužuje smrt.
Autorka tvrdi da su različita prepričavanja fokusirana na različite detalje, a ta mogućnost da ih kreativni pripovedači preoblikuju i nova publika reinterpretira, jedan je od razloga zašto je grčka mitologija tako snažno opstala.
Knjiga Grčki mitovi Šarlot Higins može biti savršen uvod u zadivljujući svet grčke mitologije za svakog srednjoškolca.
Zanimljiv i promišljen uvod, obimne beleške koje upućuju na drevne izvore, bibliografija dostupna za dalje čitanje, mape, rodoslovi i pojmovnik čine je korisnim izvorom i za daleko naprednije odrasle čitaoce.