Da li sam i ja bubašvaba?

U poznatom romanu Metamorfoza, Kafka vam samo gomila niz besmislica i ono što vas vodi kroz celu priču je očekivanje raspleta jednog suludog dešavanja. Tok priče je takav da neprestano želite objašnjenje. Šta se, zaboga, desilo sa čovekom od krvi i mesa preko noći? Dakle, Gregor Samsa se jednog jutra budi kao bubašvaba. Leži na leđima u krevetu, u svom oklopu, i bespomoćno maše nožicama pokušavajući da ustane i spremi se za novi radni dan. Njegova porodica, čak i jedan od nadređenih, dolaze ispred njegovih vrata, zabrinuto ga ispitujući o razlogu njegovog neizlaska iz sobe. Gregor, nasuprot mišljenju okoline, sve razume i pokušava da komunicira sa njima, ali sve što postiže je zgražavanje cele porodice koja ne rapoznaje njegove reči, već umesto toga čuje životinjski glas. Iz paragrafa u paragraf, Kafka pretače apsurde čija značenja, možda, na prvi pogled izmiču.

Sveopšti nesklad između misli i tela.

Samsa kao čovek je imao određene sklonosti. Samsa kao bubašvaba takođe, i to posve drugačije od onih koji je imao kao čovek. Kome dajemo prednost: mislima ili telu? Koliko često i sami uradimo nešto što će zadovoljiti naše telo, ali ne i um?

Nesvesnost o ključnim promenama

Na Gregorovu promenu niko ne reaguje burno, svi misle da je bolestan i da će proći, ali i dalje ga niko ne vodi kod doktora, niti na nekakav pregled. Promene nisu u osnovi ni loše, ni dobre. Bez njih bi sve bilo dosadno i ne bismo imali nikakav napredak u žviotu. Međutim, kada su promene loše, kada vidimo da u našem životu nešto nije u redu, da smo se udaljili od samog sebe, da ništa od onoga što radimo danas nije ono što zapravo želimo i nismo srećni, da li treba nastaviti tako, ne razmišljajući o drugim opcijama, o ispitivanju uzroka tih događaja, ili bi ipak trebalo zastati, podsetiti se ko smo zapravo, i učiniti šta je potrebno da se vratimo sebi?

Usamljenost pojedinca u društvu.

Niko, čak ni porodica ne može da bude uz nas sve vreme. Posle nekog vremena, od brige o Gregoru je odustala čak i njegova sestra, za koju se činilo da joj je jedino stalo. Da li je on mogao nešto da uradi po tom pitanju? Mslim da nije. Već je bilo previše kasno. Najveća podrška moramo biti sami sebi. I to nikako nije loša vest! Imamo sreće što smo ljudi, što imamo toliko šansi, što život ne odustaje od nas i kada čak i sami razmišljamo o tome. Nije kasno! Nismo bubašvabe! Kroz kakve smo sve metmorfoze prošli i mi sami? Koliko nam je teško da ustanemo ujutru iz kreveta? Koliko smo daleko od snova koje smo imali? Koliko smo daleko od sebe samih, prepušteni životu koji nam protiče ispred nosa? Kafka me je ovim romanom podstakao da razmotrim život sam po sebi, da se upitam da li mi su dani koje prolaze bezbojni, ili pak obojeni smislom. Da li koristim to što sam čovek na pravi način, ili sam i sama postala bubašvaba, koja ništa ne može da preuzme, promeni i samo čeka svoj red da umre? Milica Stanišić