Treća prozna knjiga Ivana Tokina, Pas, ekstrahovala je one najsnažnije teme kojima se autor bavi u svojoj prozi i poeziji i intenzivirala ih u liku Psa – glavnog, sporednog, sveprisutnog, skromnog i sveznajućeg pripovedača. U nizu gotovo dnevničkih zapisa Tokin se obraća komplikovanom unutarnjem čovekovom svetu suprotstavljajući mu iskreniju i jednostavniju pasju perspektivu lišenu svega onoga što sputava modernog čoveka u želji da se ostvari kao srećno i, pre svega, slobodno biće.
„Kad tako veliko srce plače to kao da nekako zgusne prostor, pa se teško krećeš, teško mrdaš telo, kao da sve oko tebe nije vazduh, nego njegove guste suze.”