Ovo je prikaz i lični utisak o romanu Jadranke Milenković, Soba 427. Podeljen je u jednoj od FB grupa posvećenih književnosti i lepoj reči, a autorka je Ana Lazarević. Želja nam je da više čujemo glas naših čitaoca i zato vas pozivamo da nam pišete svoje utiske o Arete knjigama. One koje objavimo na Arete blogu, nagradićemo knjigom.
Knjiga koju sam kupila nemajući pojma o čemu se radi. Kupila sam jer je autorka beskrajno dopadljiva, njene postove stalno ispratim, jer ih piše iz težnje da ljudima prinese, približi, pojasni Tomasa Mana, Olgu Tokarčuk i mnoge druge velikane. Često to nije pisani tekst, već iskrsne snimak na kom žena duge kose i ogromnih očiju najavi da će pročitati neki svoj odlomak, pa obori pogled i krene. Zid iza nje je delimično ofarban u crno, crn zid, crna kosa, ali umesto estetike gotike, ja imam osećaj da gledam odraslu Pipi koja je prerasla svoje duge čarape i rasplela pletenice. A nikada nisam zapazila da je reklamirala svoj roman i pozivala ljude da ga čitaju (što neverovatno cenim). I još nešto, moja je sugrađanka. I još samo ovo, nedavno me je nekim postom na svom profilu tako oduševila da sam prokomentarisala kako mi postaje jedna od omiljenih fb prijatelja.
Roman "Soba 427" je na konkursu izdavačke kuće "Areté" proglašen za roman godine, i sama činjenica da u knjižari stoji između Zejdi Smit i Hilari Mantel bila bi dovoljna da me zainteresuje, i ne znajući ko je autor.
Soba 427 je bolesnička soba u sanatorijumu u kojoj glavna junakinja provodi dane lečeći se od sarkoidoze. Retke boljke napadaju retke sorte ljudi, a ona to jeste. Navikla na red i kulturu, lepu reč i nenametljivost, iskrene prijatelje i čuvanje intime, poeziju i sopstveni mir. Uz prozor leži baba Dara, naspram nje ciganka Verica, u trpezariji komšijsku stolicu zauzima Pavle, neko od njih ima tužne oči, neko radoznale, neko pakosne, ali svi kroz život idu linearno i uz pomoć lakta, pričaju svoje priče koje se sastoje od deteta i unuka i neoženjenog deteta i neimanja unuka. Dakle životne reprodukcije i sastavljanja generacijskog niza koji će opet kroz život ići tako linearno, bez mnogo turbulencija i ne daj bože razmišljanja.
Naša junakinja nosi sa sobom svesku poput herbarijuma u koju prepisuje sve priče nakupljene tokom rehabilitacije, razmišljajući o njima i o sebi, neuklopivoj u te narodske logike. Jasno vam je da ovo nije roman prepun dešavanja, uzroka i posledica. Da morate jasno da odvojite uvod, razradu i epilog bili biste u problemu.
Jadrankina (autobiografska? Ne želim da znam..) proza je intimni dijalog satkan od doživljaja sveta, žive i nežive prirode, umetnosti, bliskih ljudi i slučajnih prolaznika, ljubavi i života, nadahnut "Čarobnim Bregom" Tomasa Mana. Verujem da ona sama tako živi, zaljubljena u život, zaljubljena u ljubav, razrađujući nemačke nihiliste i poeziju:
"Svaki dan je dan poezije. Poezija nije ukras, ona nije nešto čime se mogu baviti oni koji su rešili sve ostale važne životne probleme. Na početku je bila Poezija. Poezija izvire iz same biti. Povezuje s nedokučivim, sa suštinom, sa onom najprisnijom, najljudskijom, najbožanskijom unutrašnjošću...Šta je to duša? Organ koji razume poeziju. "
A na koricama skica kičmenog stuba i plućnih krila, skica poput dečije, na kojoj ne znate jesu li pluća organ ili su krilca, rade li i vuku u život ili stoje poput nakvašenog leptira na kadi. U toj svesti o krhkosti života i daha, i bezvremenosti jedino umetnosti i možda ljubavi, leži tajna, jedina tajna kako pobediti smrt.
Mnogo je delova i citata nad kojima sam se i ja sama zamislila nad sobom. Evo jednog od tih, za kraj. (A knjiga ih je puna, i od strane moje ruke ispodvlačena):
"Bili jednom Mangup i Štreber i pričali o životu. Štreber, pritisnut pravedničkim gnevom i potrebom da svakome sudi ne bi li tako potvrdio sopstvenu vrednost i opravdao godine učenja, napade Mangupa da ništa ne zna i da živi kao beslovesno živinče. 'Život nije samo telo', reče mu mašući teatralno rukom, moras da mislis, DA MISLIŠ! Mangup se nasmeja njegovom besu i natuknu mu opušteno: ' Ni ti sam, ma koliko mislio i učio, ništa novo nisi saznao, a život ti je prošao bez ljubavi i radosti. Ja sam bar u rukama držao topla uzdrhtala tela, dok si ti okretao požutele stranice, koje ti ljubav nisu mogle uzvratiti. Utom naiđe čudan čovek, koji je bio i mangup i štreber istovremeno. Videlo se u borama i izrazu njegovog lica da je intenzivno živeo, odražavalo mu se na čelu i da je mnogo razmišljao. Mangup i Štreber podigoše po kamen i ubiše uljeza neprirodnog ponašanja. Svetom opet zavlada red. '" (Soba 427, str 51)"
Ana Lazarević