Romani i eseji Zejdi Smit nikada ne omanu da pokažu njenu fantastičnu moć opažanja, analize i izražavanja. U Osećaju slobode, njenoj novoj zbirci eseja, vidi se jak uticaj Virdžiije Vulf koja je Zejdi uvek na umu. Ona je njen „svedok sa znanjem“, veštak kojeg uvek evocira kada priča o svojim delima i svojoj veštini. Dokaz je u ovih pet primera:
Prvi esej koji mi je zaokupio pažnju bio je „Pisanje života”, koji govori o pokušaju pisanja dnevnika tokom adolescencije.
„Banalni leksikon lažnih zaljubljivanja i izmišljenih romansi koji mi se ubrzo zgadio pa sam ga ostavila.” Kao adolescent, pronašla je inspiraciju u dnevnicima Virdžinije Vulf i odlučila da proba ponovo. „Pokušala sam da kopiram stil Virdžinijinog jednotomnog Piščevog dnevnika”, ali ni u tome nije istrajala. Shvatila je: „Ne želim da ikako beležim svoje dane.” Bilo to dobro ili loše, istorija njene internet pretrage je „možda i najpribližnija stvar pravom izveštaju o mom životu, bar u pisanju.”
U „Lekcijama plesa za pisce”, Smit nalazi stvari bitne za pisanje u plesu Freda Astera i Džina Kelija, Majkla Džeksona i Prinsa, Dženet Džekson, Madone i Bijons.
Pokreti Freda Astera su „toliko drugačiji od naših da on postavlja granice našim ambicijama. Niko se ne nada i ne očekuje da će plesati kao Aster, kao što se niko zaista ne nada da će pisati kao Nabokov.” Upoznala nas je sa braćom Nikolas, Haroldom i Fajardom: „Pisanje je, kao i ples, jedna od umetnosti koje su na raspolaganju onima koji nemaju ništa. Za deset šilinga i šest penija, kako kaže Virdžinija Vulf, možete kupiti dovoljno papira da napišete sve Šekspirove drame. A jedini materijal koji vam je potreban za ples je vaše sopstveno telo.”
„Ptica od malo reči” bavi se portretom britansko-ganske slikarke Linet Jiadom-Boakje, čiji likovi se pojavljuju kao „grupa intenzivno kreativnih ljudi u maloj zajednici.
Rani njujorški bitnici ili neki zaboravljeni londonski ogranak blumzburške grupe. Pesnici, slikari, pisci, plesači, sanjarvrei, a takođe i ljubavnici.” Vanesa Bel i Dankan Grent evocirani su u modernističkom stilu i pronađena je dodatna povezanost u tome što je Jiadom-Boakje bila pod uticajem Voltera Sikerta o kome je Vulf napisala monografiju čije je korice ilustrovala Bel.
U analizi knjige o Harlemu, Smit poredi autorku Šarifu Rouds-Pits sa Virdžinijom Vulf
Obe su „posvećeni poznavaoci knjiga koje zanima svaka materija”. Kao i Vulf u „Sopstvenoj sobi”, Rouds-Pits primenjuje tehniku transparentnosti autora.
U „Beleškama uz Severozapad” Zejdi direktno priča o uticajima Virdžinije Vulf.
U svom romanu Severozapad želela je da „stvori ljude u jeziku”, da opravda „neukrotive, subjektivne kvalitete jezika” i „konkretnu stvarnost ljudi”. To je bio i način na koji se Virdžinija Vulf bavila modernizmom: „u isto vreme je volela i jezik i ljude”.
Esencija Virdžinije Vulf prožima delo Zejdi Smit direktno i indirektno: „Divim se Beketu i poštujem Džojsa. A Vulf volim. Kad god život postane težak ponovo čitam njene dnevnike i to mi pomogne.”
Preuzeto sa: https://bloggingwoolf.org/tag/zadie-smith/
Prevela sa engleskog Ana Jovanović