Ono što pisca čini velikim je dubina i grandioznost sopstvene mu duše, onaj bujni, uzavreli unutrašnji život koji rovari njegovim krvotokom namesto same krvi, koji krvi uzima i ulogu životodavnu da bi je svu u sebe preselio, i po neizmernoj milosti Tvorčevoj nov život dao, udahnuo. stvorio. Čini ga velikim saznanje te ideje da može da učestvuje u stvaranju, da može da ideizira postojeću stvarnost, približi je idealu, savršenstvu, Bogu.
Sve to prevazilazi uobičajeno pogrešno shvatanje umetnosti kao fikcije i pokušaj umanjenja njene stvaralačke funkcije time što će se kreiranje neoprostivo pojednostavljeno nazvati izmišljanjem. Oni najfiniji pregibi duha, zlaćani prah duše, njena sama živost i ekstrakt, odlika njena koja nas lansira put serafima i heruvima, to je područje odakle nam se obraća stvaralac, to je užagreno vrelo iz koga on zahvata i stvara, u kojem obitava i glavu ne gubi.
Po rečima samog Dostojevskog, ono glavno je duhovno – osećajni život njegov.
Iz te riznice crpu se njegovi grandiozni životvorni likovi čija suština pulsira pred našim očima, sa stranica sa kojih sam život vrišti. Jedino u stvaralaštvu Dostojevskog ljudi se intimno bore sa samima sobom i sa Bogom, i muče se u svom kotlu neizbrojnih i neobjašnjivih protivrečnosti koje simultano postoje i ne mogu se negirati. „Sve je ja!“, zapomaže previše širok čovek Dostojevskog, „i ni od čega ne mogu pobeći“. A u toj sveopštoj stihiji, šta sam onda ja? I on će dati odgovor u poniznosti svojih likova, u čoveku koji spas pronalazi u odricanju od sebe samog.
Pisac mora biti i teolog, i filozof, i pravi dubinski psiholog.
Da nam ne bi predočio nekakvu beživotnu i sterilnu sliku sveta, usahlu, logičnu, koherentnu i stoga uprošćenu, lažnu. Mora živeti intenzivnim unutrašnjim životom da bi prazne hartije mogao da zapali, da bi samo biće naše mogao da otkine od inercije, da uzbudi, pokrene, i čak do usijanog stanja dovede. On mora otelotvoriti tri vitalna područja koja, po Židu, Dostojevski u svojim delima primarno opisuje: intelektualno, strastveno i ono bezimeno, nepojamno, mistično, duhovno; mora prepoznati koje od njih ima najveću hijerarhijsku vrednost i svakom dati mesto koje mu pripada.
Da bi trijumfovala ta nova supstanca, novostvorena vrednost koja čini srž stvaralaštva, da bi bila rođena, mora se duh svakoga od nas razgoreti životom novim, moraju ideje i ideali defilovati pred našim očima, mora um preuzeti kormilo od razuma i upraviti svoj pogled ka večnim stvarima, ka Onome koji ga je za takvo što i osposobio. Tada ćemo moći da čujemo šta nam stvaraoci govore, da ih razumemo i ovenčamo slavom kao one od čijeg rada nema većeg, i koji treniraju naš duh u razlikovanjima najtananijih životnih suptilnosti, da nas nikakva nasilnost, nezgrapnost i grubost prevarila ne bi, ili napadna, tobožnja očiglednost.
Ove suštinske stvari koje jednog pisca čine velikim sve su se najsrećnije projavile i ostvarile u tom malom čoveku gigantskoga duha, koji je vihor svojih strasti i u naše duše preneo, i tamo živi jače i snažnije no bilo koji drugi koji je pre njega bio ili koji će posle njega doći.
Jednostavno, Pisac.
Marija Filipović