Rođen sam za svašta i ni za šta
Mila Milosavljević
Arhitekta po obrazovanju, naš sagovornik, Saša Buđevac, hrabro je zakoračio na književnu scenu, i to romanom Zli fliper i njegov šegrt, koji je objavila izdavačka kuća Areté. Svoju biografiju Buđevac smatra potpuno običnom, dosadnom čak, iako živi i radi u uvek zanimljivom Nišu, kome opšta kultura nikada nije okrenula leđa. Naprotiv! ‒ Čudno je što sam prvo završio studije jezika, pa sam se tek onda upisao na arhitekturu u Beogradu. Diplomirao sam prvi u generaciji, što inače nije bio običaj. Tada se arhitektura dugo studirala. Meni se žurilo da se što pre vratim u Niš i skinem ocu sa grbače, koji je kao arhitekta izgradio pola tog grada. Metropole nisu za mene. Jednostavno, nisam bio spreman da sate provodim u prevozu do Beograda. radije vreme provodim u nekoj bašti ili kafiću. Znači, otac mi je arhitekta, ja sam arhitekta, cin arhitekta radi sa mnom, ćerka mi je na masteru iz arhitekture u Parizu. Oni će biti uspešniji i od oca i od dede. Pri tom sam srećno oženjen. Supruga mi je hirurg.
Kako ste iz sveta arhitekture iskoračili, zakoračili u svet književnosti?
Tačno znam dan i trenutak kada sam počeo da pišem. Koju verziju želite? Mističnu, dramatičnu, romantičnu? Da skratim: nije me u pisanje gurnula ljubav prema literaturi, koju sam imao od detinjstva, niti iskustvo bliske smrti. istina ume da bude prilično dosadna. Zašto sam počeo da pišem? Nisam se setio ničega pametnijeg, kako da zabavim sebe. Drugi idu na pecanje ili na neko drugo mesto, a ja, tako, sedim i...
Možete li da imenujete zajedništvo ovih profesija? Koja je teža?
Kada imate um koji ima stalnu potrebu da nešto pravi, ne samo da imate potrebu da stalno nešto stvarate, nego imate i potrebu da stvarate u više disciplina. Da sam imao više sreće snimao bih i igrane filmove. Snimio sam mnogo televizijskih emisija o arhitekturi, pravio radio emisije... Arhitektura je likovna umetnost, a ja pišem u slikama. U svakoj mojoj pripovesti se pojavi neki metafizički prostor na kome insistiram. U Zlom fliperu je to podrumska prostorija za ispitivanje u policijskoj stanici, fantomska „četvorka”. Neko reče da je stvaranje za nekoga razapinjanje na krst, a za nekoga večna radost života. Imam zadovoljstvo u obema stvaralačkim disciplinama. Potpuno sam slobodan, koliko slobodni umetnik to može biti. Imam sopstveni arhitektonski studio i živim od posla na slobodnom tržištu, a pišem jer mi je to zanimljivo.
Zli fliper i njegov šegrt svedoči da ste rođeni pisac. Koliko se ta priča akumulirala u Vama? Da li je tajna u naboju inspiracije ili Vašem talentu?
Rođen sam za svašta i nisam ni za šta! Posrećilo mi se. Sećam se pokojnog slikara Tapija kada je u jednom intervjuu rekao kako je mogao biti i crni labud, samo da je to hteo. Zli fliper i njegov šegrt je moja treća knjiga, ali prva koju sam potpisao kao ‒ Saša Buđevac! Prethodne dve su bile pod pseudonimima, i to različitim. Inače sve što pišem ima naboj. Emotivni naboj. Osećanja su najvažnija. Ja i pišem da bih sebe spasao tuposti izostanka osećanja. Pisanje je jedna od retkih tehnika koje moje telo tera da luči endorfin. Nadam se da to što je meni zabavno, zabavno i drugima, što nije uvek slučaj. Inače, ne verujem da sam rođeni pisac. U gimnaziji sam iz srpskog imao trojku ili četvorku.
Kako ste odabrali temu za roman Zli fliper i njegov šegrt?
Otrcano je, ali cela je istina da priče biraju mene, a ne ja njih. Napadne me neka priča i ja mogu da je se oslobodim tek kada je napišem. Moje pisanje je neka vrsta prisilne radnje. Priča o ubistvu profesora nacrtne geometrije nastala je 1979. ili '80. u okviru društvene igre zvane „ubij babu”, koju sam inače izmislio a igrao sam je sa pokojnim kumom, ali to je druga priča. To je u neku ruku, okosnica romana.
Vaš novi roman je „Priča o dobru i zlu” smeštena u šezdesete, u metafizički prostor gradića koji bi mogao biti bilo gde. Kako biste ga opisali, preporučili i dočarali onima koje to zanima?
Imam neka dela u kojima sam napisao predgovor, pogovor, izmislio ime, biografiju, izdavača, kritike, preporuke, prečnik nepoznatih reči, fusnote... sve što je u i na koricama jeste celovito autorsko delo. zahvalan sam svojoj urednici i zdavaču, Nini Gugleti koja je objavila moj roman, i jani Vuković, koja je perfektnim dizajnom učinila da Zli fliper... bude vidljiviji. Borba dobra i zla je tu ključna. Moje zlo je shvaćeno kao vitalna ili pokretačka snaga, ravnopravna dobru i kao psihosocijalna kategorija. Da preporučim knjigu? Jedan prijatelj pisac mi je rekao da mu Zli fliper... više liči na TV seriju nego na roman, to teče, klizi... Drugi su mi rekli da su čitajući osetili davno zaboravljeni miris detinjstva i da su je pročitali u jednom dahu. Ako neko voli da zagrebe dublje, još bolje, nek izvoli, samo preporučujem da stavi portiklu. Da podsetim da je to krimić, veoma originalan. Tu je istraga, forenzika... Sve moje knjige su potpuno autentične. Mada, znate, ja nisam pisac krimi romana. Žanrovski okvir mi je izgovor da pišem o stvarima koje me interesuju, plus, volim trilersku potku.
U kojoj meri u tom romanu ima Vas?
Potpuno. Istiniti su događaji z akoje biste se iznenadili da su stvarni. Likovi takođe. Čak sam imena zamenio samo onima koje sam procenio da bi se možda naljutili, ako se kojim slučajem prepoznaju. Svaki napisani roman je delom autobiografski. Ne postoji situacija u kojoj pisac može potpuno da se izoluje. Projekcije su neminovne.
Ako govorimo o uzorima u arhitekturi i književnosti, koji su Vaši?
Nisam, nažalost, u uzrastu koji sebi dopušta uzore. Volim art deko, bauhaus i modernu. Volim Skarpu, njegovu posvećenost i senzibilitet. Nedavno sam otkrio Kormaka Makartnija. Odavno nisam poželeo da čitam ispočetka knjigu čim sam je završio. To mi se desilo sa većinom njegovih. Ali ja nikada ne mogu da projektujem kao Skarpa, niti da pišem kao Makarti. Ja sam drugačiji čovek, drugi senzibilitet.
Dalji planovi po pitanju pisanja?
Imam nekoliko rukopisa koji traže svoje izdavače. Znate zašto pisci izdaju knjige? Da bi prestali da ih pišu!
Šta smatrate najvećim uspehom kada je arhitektura u pitanju?
Znate, imam gotovo sve stručne nagrade i priznanja u zemlji za arhitekturu, enterijer, čak neke i za industrijski i grafički dizajn. I time sam se bavio nekada. Kao arhitekta, ušao sam u leksikone i enciklopedije pre četrdesete. Moj objekat je ušao u izbor najznačajnijih u srpskoj arhitekturi u prelomu vekova. Sve ozbiljnije publikacije koje se bave savremenom sakralnom arhitekturom me pominju. Pre neki dan slučajno sam pronašao svoje ime u nekoj stručnoj monografiji u izdanju Cambridges Scholars Publishing. Ipak, imam jednu kuću koju poesbno volim. Nadam se da ću tek napraviti svoj najveći uspeh i u arhitekturi. Ima vremena. Važno je da nije preterano dosadno.