Sanja Savić o prvom romanu Neoštrine u izdanju izdavačke kuće Areté

Odrastanje u ratno vreme

Po „zvaničnom” zvanju dramaturg, svestrana Sanja Savić se kao novopečena romansijerka predstavila kratkim (i ilustracijama Jane Vuković upotpunjenim) romanom Neoštrine, jednim od prvih „čeda” izdavačke kuće Areté.

Rođena u (predratnom) Sarajevu, autorka je diplomirala i magistrirala na Katedri za dramaturgiju na beogradskom FDU, ali je kako kaže, „spontano proširila interesovanja, pre svega na prozu i na animirani film”.

‒ Radila sam dva kratkometražna igrano-animirana filma, dve radio-drame su mi izvedene na Radio Beogradu, pisala sam filmsku adaptaciju Andrićeve Travničke hronike, navodi Sanja. ‒ Prethodno sam objavila dve zbirke pripovedaka, Kad žirafa progovori i Vrijeme vašara, i dramu Kod šejtana.

Neoštrine, roman o prihvatanju sebe i svoje prošlosti, o suočavanju sa odlukama koje menjaju život, vode čitaoca kroz priču koja se odvija u sadašnjosti, ali protkanu sećanjima na odrastanje u nemilo, (pred) ratno vreme.

‒ Stavila sam slike moje prošlosti u funkciju fikcije, objašnjava autorka. ‒ To ostavlja veliki prostor za eksperimentisanje u stvaranju priče, i mogući je razlog zbog kojeg su slike fragmentarne i „neoštre”. Pokušavam da prikažem, ne da objasnim ili dam sud.

Glavna junakinja Ines koja živi u Holandiji, odlazi u Sarajevo na vikend kako bi donela važne odluke, a priča o njenom trodnevnom boravku u rodnom gradu ispresecana je slikama prošlosti i maglovitim, „neoštrim” sećanjima, koja relativizuju značaj i „težinu” vremena i prostora.

‒ Kao dramaturgu, struktura mi ima nezaobilaznu vrednost u svemu što radim, ističe Sanja. ‒ Struktura je zamišljena kao paralelni niz dva odvojena toka, pa sam ih odvojeno pisala i kasnije „prespajala”. Pisala sam nekada dnevnik, ali se on nije bavio temama iz knjige. Možda je ovo neka vrsta „poznog” dnevnika za čije osvešćivanje mi je trebalo mnogo više vremena i snage.

M. Mirković Izvor: Večernje novosti

Povezani naslovi