Prilikom identifikovanja junaka oko kojih će oblikovati svoje narative ili obrazovati svoje ideje, pisci kratkih priča često se odlučuju za marginalizovane pojedince koji u sebi sadrže potencijal da upravo u tom ograničenom proznom okviru postanu simboli celog naraštaja, društvene grupe, vremena ili nekog drugog entiteta većeg od njih samih. Baš je to i razlog njihovog postavljanja u simboličko središte ovih kratkih tekstova, a kada su njihove sudbine smeštene u okvir iste zbirke kao i sudbine drugih junaka slične pozadine ili senzibiliteta, pred čitaocima se nalaze koherentne zbirke kod kojih svaka priča pojačava i dopunjava ostale.
Takva je i zbirka „Sazrevanje modrica" Danila Lučića, prvi prozni naslov ovog autora nakon dva pesnička.
Upravo bi činjenica da je on do sada bio aktivan i nagrađivan kao pesnik mogla presudno da utiče na kvalitet i recepciju ovog naslova da nije jedne jednostavne činjenice: njegovo pesništvo se, sem donekle na tematskom nivou, ne prepoznaje u ovim pričama. Bez preterane upotrebe stilskih figura i oslanjanja na efektne pesničke slike u trenucima kada pripovedanje nailazi na potencijalno problematične tačke, Lučić ostavlja svoj dosadašnji rad iza sebe i potpuno prisvaja odlike i okvire proznog izražavanja. Ipak, dubinskom analizom teksta, može se primetiti tematska veza koja vuče koren iz njegovog pesništva, a koja se bavi kritikom savremenog trenutka i društveno osvešćenim angažmanom njegovih junaka. Svi oni su, u skladu sa dominantnim koordinatama kratke prozne forme, predstavljeni u presudnim prilikama svojih života ili zatečeni u pokušaju povratka u uobičajene životne tokove nakon neobičnih i neočekivanih događaja. Njihovi životi nisu ništa drugo do prelasci preko trauma, gubitaka, razočaranja, pehova, zločina, krahova i duboko potresnih situacija, što objašnjava i istaknut motiv zarastanja rana koji se krije i u naslovu zbirke. Ipak, premda teže određenoj univerzalnosti, Lučićevi junaci zadržavaju visok stepen individualnosti, naročito kada se govori o prilikama koje su ih presudno odredile i dovele u stanje kada je sazrevanje modrica jedino dobro čemu mogu da se raduju. Bilo da je u pitanju tragična avantura, smrt bliskih osoba, privremeno odustajanje od uzaludne borbe protiv svakodnevice, pokušaj povratka u srećnija vremena ili pak gubitak krova nad glavom, junaci ovih priča stavljeni su u nezavidne situacije i neretko naterani da se sukobljavaju sa jačim, mnogobrojnijim, umešnijim, katkad i nevidljivim neprijateljima. Zbog toga oni nemaju šta da izgube – rečima protagonistkinje poslednje, možda i najkvalitetnije priče, „Gvozdeno doba“: „Kome je određen gajtan, nema zašta da skriva vrat.“ – a njihovo nepristajanje na poraz dovoljno je snažan podsticaj za čitaoce da i sami pokušaju da se izbore sa omčama koje nose na svojim vratovima.
Još jedan način na koji autor skreće pažnju čitalaca jeste i njegovo poigravanje, kako sa gramatikom i stilom ovih priča.
Mešanje više lica pripovedanja i glagolskih vremena kojima naznačava promene u mentalnom sklopu svojih likova, tako i sa njihovim tematskim opsezima. Oni idu od zločina koji se odvijaju u ratnim i mirnodopskim okruženjima, preko potrebe za rekontekstualizovanjem sopstva u izmenjenim okolnostima i davanja glasa junakinjama i naratorkama, sve do humornih, grotesknih ili blago naučno-fantastičnih segmenata koji dokazuju širinu Lučićevog zamaha. Svaka od sedam priča zbirke „Sazrevanje modrica" – većina njih je iznenađujuće obimna i teži formi novele, kako prostorom, tako i slojevitošću – može se opisati kao potraga za nečim novim (novom temom, pristupom, načinom pripovedanja, itd), i stoga se u njima prepoznaje neprestano pojavljivanje novih ravni i tematskih celina. Ovim zbirka postaje sadržajnija i slojevitija, a čitalački utisak potpuniji.
Iako ne bez mana, zbirka „Sazrevanje modrica" dokazuje da je moguće prenebreći ranije spisateljsko iskustvo prilikom pristupanja do tada neistraženim formama, odnosno izvući iz njega ono najbolje i najkvalitetnije, ali bez robovanja bremenu prethodnog opusa. Ona je takođe i adekvatan uvid u mogućnosti Danila Lučića da se, pored pesničkog i uredničkog, bavi i proznim radom, a njegovo okretanje neočekivanim temama i smisao za psihologizaciju čine ove priče, kao i njegov budući prozni opus, vrednim pažnje.
Dragan Babić
dnevni list „Politika"