Na ovogodišnjem konkursu za Areté knjigu godine prijavilo se više od dvestotine autora sa svojim rukopisima. Pobednički rukopis, roman Soba 427, autorke Jadranke Milenković biće objavljen u izdavačkoj kući Areté a promocija romana održaće se na štandu Aretéa na ovogodišnjem Beogradskom sajmu knjiga. Pitali smo Jadranku kako je saznala za konkurs, da li se nadala nagradi i koliko joj znači ova pobeda.
-
Kako ste došli na ideju da se prijavite na Areté konkurs za knjigu godine?
Pratim rad izdavačke kuće Areté skoro od samog početka; skrenuli su mi pažnju na nju mladi autori iz Beograda, preporučujući mi njihova izdanja. Bilo je reči ne samo o izboru autora, nego o kompletnom odnosu prema knjizi koja se objavljuje, uključujući i dizajn knjiga. Kasnije su slične pohvale stizale od onih koji su pročitali pobedničku knjigu sa prvog konkursa – Očevo mleko Marka Vignjevića, potom i od prevodilaca koji su sarađivali sa timom. Teško je objaviti knjigu, čak i afirmisanim piscima, koji takođe ne prezaju da pošalju svoje rukopise na konkurse izdavačkih kuća. Autoru pritom nije nebitno koja je kuća u pitanju; njegova je knjiga, u trenutku kad je objavi neki izdavač, deo jedne šire priče koju čine ostale objavljene knjige, edicija u kojoj je objavljena i tome slično. U velikom broju slučajeva, prvi razlog koji će čitaoca nagnati da kupi knjigu nepoznatog autora je upravo poverenje u izdavačku kuću. U tom smislu – pažljivo sam birala kome ću slati rukopise, i nemala mi je čast što će moj roman objaviti baš Arete.
-
Da li ste očekivali da ćete pobediti kada je objavljen uži krug finalista?
Ne, nisam očekivala pobedu. Razlog nije nekakva lažna skromnost ili nepoverenje u sopstveni rukopis, nego nešto drugo, zapravo prilično ohrabrujuće – činjenica da se na našem prostoru stvara veoma dobra književnost. Poslednjih godina intenzivno pratim, ne samo zbog svoje čitalačke radoznalosti, već i zbog rada sa Književnim klubom „Prejaka reč”, našu književnu scenu, a koliko mogu pokušavam da sagledam i region. Ono što me raduje je otkriće velikog broja pisaca, u svim generacijama, kojima bi trebalo posvetiti više pažnje. Problem naše književne scene nije u nedostatku dobrih knjiga i rukopisa, već možda pre u nepronalaženju načina da te knjige dođu do šireg kruga čitalaca, koji se, u odsustvu informacija, okreću poznatim imenima, dobitnicima Nobelove i drugih nagrada, zvučnim imenima koja su ostvarila internacionalnu slavu i slično.
-
Da li Vas je pobeda iznenadila?
Jeste. Jedan od razloga već sam navela – veliki broj dobrih pisaca koji šalju svoje rukopise na konkurse izdavačkih kuća. Drugi razlog je verovatno moje dosadašnje nepoverenje u mogućnost da neko potpuno neafirmisan može dobiti bilo kakvu književnu nagradu i objaviti svoj rukopis. Ova nagrada mi je povratila veru u jednu takvu mogućnost. Komuniciram sa velikim brojem uglavnom mladih ljudi koji takođe pokušavaju da objave svoje prve knjige; raduje me što mogu da ih ohrabrim da je moguće doći do svog prvog izdanja isključivo posredstvom kvalitetnog rukopisa. To je velika, značajna stvar...
-
Šta za vas znači pobeda na Aretéovom konkursu za knjigu godine?
Znači mnogo: pre svega način da rukopis koji nije zamišljen kao komercijalan ipak bude objavljen i dobije priliku da se predstavi čitalačkoj publici. U pitanju je potvrda višegodišnjeg rada, samim tim podsticaj na dalji rad. Takođe, to je (što je meni u ovom trenutku možda najznačajnije) potvrda jednog načina na koji se može pristupiti pisanju knjige, uprkos neverici onih koji od romana zahtevaju linearnu, neisprekidanu radnju, skandaloznu priču ili aktuelnu, popularnu tematiku. Na taj način, Areté još jednom potvrđuje svoje opredeljenje za književnost koja ne pristaje na tržišne zakone i ne dozvoljava da bude korumpirana ni na koji način. Biti deo jedne takve priče, velika je čast i zadovoljstvo.