Šta strašno iskustvo pretvara u traumatično iskustvo? Često je to činjenica da osoba jeste i ostaje sama sa svojim bolom.
To je jedan od mnogih uvida koji su isplivali iz razgovora koji su usledili nakon premijernog prikazivanja „Mudrosti traume”, dokumentarnog filma Zaje i Mauricija Benaca. Film prati rad Gabora Matea, doktora medicine specijalizovanog za zavisnosti i traumu. Gabor Mate je napisao četiri bestselera, uključujući „U svetu gladnog duha” i „Kada telo kaže ne”.
Nedelja premijere je takođe obuhvatala razgovore između Matea i drugih stručnjaka iz ove oblasti, uključujući dr Pitera Levina, psihologa i doktora medicinske i biofizike. Levin je pionir somatskog lečenja traume, koja je opisana u njegovoj najpopularnijoj knjizi „Buđenje tigra: isceljivanje traume”.
U ovom razgovoru, Levin je govorio o jedinstvenoj ulozi tela u izlečenju od traume. Mate i Levin su podelili svoje brige i nade u vezi sa trenutnim nivoom svesti o uticaju traume i problemima koje ona izaziva i potrebi za sveobuhvatnim naporima da se oni reše. Takođe su razgovarali o potrebi za povezanošću i o tome kako trauma jača kada povezanosti nema – što je centralna tema ovog filma.
Na primer, u jednom segmentu, beskućnik iz San Franciska koji pati od bolesti zavisnosti pričao je o tome kako potiče iz bogate porodice. „Sve mi je bilo dato”, kaže on, dok scena prikazuje kako detetu daju bejzbol rukavice, auto i telefon dok se oko njega gradi zid od cigle. „To je bio njihov oblik roditeljstva. Dali bi mi sve samo da ućutim i prestanem da im smetam.”
Kamera prelazi na Matea: „Deca se ne traumatizuju zato što pate”, rekao je. „Ona se traumatizuju jer su sama u toj patnji.”
Zapravo, ideja da ostajemo sami sa bolom dovela je i do naslova Levineove knjige. Levinova klijentkinja, žena po imenu Nensi, patila je od autoimunog poremećaja fibromialgije, sindroma iritabilnog creva, teških napada panike i agorafobije. „Nije mogla ni da izađe iz kuće ako je muž ne drži za ruku”, rekao je Levin.
Kada je počeo da radi sa njom, Levin je rekao: „Ono što se [njoj] ukazalo bila je slika kada je imala četiri godine. Lekari i medicinske sestre su je držali i gurali joj masku za etar na lice zbog operacije krajnika. Dakle, celo njeno telo je 20 godina želelo da pobegne iz te situacije.
„Na drugom kraju sobe za konsultacije, ukazala mi se slika tigra kako čuči, sprema se da skoči. I tada sam rekao – u tom trenutku ne znajući baš zašto – rekao sam: ’Nensi, to je tigar, tigar te juri: beži! Popni se na tu stenu i pobegni mu!’
I video sam da je još uvek zaglavljena. Nije mogla da se pomeri i ja sam je ohrabrio. Rekao sam: ’Možeš ti to, Nensi, samo oseti svoje noge, oseti svoje noge!’ I odjednom, njeno telo je počelo da se pomera i drhti. Njene ruke su postale hladne kao led, a zatim tople. Disala je duboko, spontano, što je [deo] čitavog obrasca koji sam kasnije prepoznao kao ključan u isceljenju traume. Kada se popela na vrh [zamišljene stene], pogledala je dole i videla tigra. I osećala se sigurno jer tigar nije mogao da je dohvati. Osećala se sigurno, što je veoma važno u lečenju traume.”
Nakon proboja koji je napravio sa tom pacijentkinjom, Levin je rekao: „Znao sam da moj život nikada neće biti isti. Nisam znao koliko će biti drugačiji, ali ovo je očigledno bila prekretnica. ”
Ispružena ruka koja je napravila razliku
„Često”, rekao je Mate, „pacijenti koji pate nisu u stanju da identifikuju priču koja odgovara njihovom traumatskom iskustvu kao što je Nensi uradila kada se prisetila da je bila anestezirana protiv svoje volje kao dete. Ja uvek kažem: ’Dobro je znati priču, ali nije neophodno, jer se ona ionako pojavljuje u sadašnjosti.”
Pored toga, poznavanje priče bez alata za iskazivanje saosećanja prema sopstvenom ranjenom unutrašnjem detetu može biti štetno, kaže Levin. Pričao je o ženi koja je bila seksualno zlostavljana kao dete. Znala je svoju priču, ali svaki put kada bi je partner dodirnuo, zamrznula bi se. „Dakle, morate raditi odozdo prema gore”, rekao je. „Morate da imate telesno iskustvo, uticaj iskustva, a onda to možete povezati sa kognitivnim narativom.”
Prateći temu rada sa iskustvom u telu, Mate je zamolio Levina da ispriča kako je uspeo da spreči da se ozbiljno traumatizuje nakon što ga je kao odraslog čoveka udario automobil.
„Bio sam van svog tela. Bilo je to kao da sam gledao odozgo nadole i video sebe kako ležim na zemlji”, rekao je Levin. „I došla je neka žena i kleknula. Sela je pored mene. Stavila je svoju ruku na moju. I samo taj fizički čin dodira bio je dovoljan da me vrati u moje telo, tako da to nije postala trauma.”
I pored sveg svog iskustva, Levin je rekao: „Mislim da to ne bih mogao da uradim bez prisustva te osobe. Nikada nije stvar samo u onome što nam se dogodilo, niti samo u onome što zadržavamo u sebi, stvar je u onome što zadržavamo u sebi u odsustvu empatičnog drugog.”
Mate je rekao da trauma može biti toliko iznijansirana da nije nužno potrebno da je izazove nešto strašno. Osnova traume kod mnogih ljudi sa kojima sam se susreo leži u tome da, kada je neko osetio tugu ili bol, „nije bilo nikoga s kim bi se mogao povezati. Tu leži rana.”
Levin se složio i dao još jedan primer kako povezanost i empatija utiču na izlečenje. Pričao je o obuci koju je držao palestinskim i izraelskim psiholozima u Jerusalimu pre oko 20 godina. Neko je pitao da li je moguće lečiti nekoga ako ne znate kakva je njegova trauma. „Rekao sam da jeste, sve što je potrebno da znate je simptom. ”
Unutrašnji mir je na prvom mestu
Izraelac po imenu Haim, pionir psihoanalitičkog lečenja za one koji su preživeli Holokaust, dobrovoljno se javio da razgovara o svom simptomu. Objasnio je da ima bolove u leđima poslednjih 30 godina. Levin ga je zamolio da se usredsredi na napetost mišića ispod bola: da li je osećao bol na obe strane leđa ili više na jednoj strani? Čovek je rekao da je bol mnogo više na desnoj strani. Levin ga je naveo da pusti da mu napetost pomera telo veoma lagano. Dok je Haim to radio, počeo je da pada unazad, a Levin ga je uhvatio.
Tokom narednih 40 minuta, Haim se trzao i drhtao, a noge su mu se kupale u znoju. „Kasnije smo saznali da je bio vojni lekar i da je bio u kamionu sa vojnicima kada su upali u zasedu. Pao je u jarak okrenut leđima, a kada je ispuzao, video je da su svi brutalno ubijeni. To je ono što je zadržao u sebi”, rekao je Levin.
Ali priča je imala još jedan neočekivani obrt. Palestinska psihološkinja iz Gaze je kasnije progovorila i priznala da je, kada je Haim istupio da izvede vežbu sa Levinom, samo želela da on bude ponovo traumatizovan, „jer prema tebi nisam osećala ništa osim mržnje, jer su tvoji ljudi ubijali i ponižavali moj narod.”
„Ali nešto se dogodilo”, rekla je, „i odjednom sam osetila saosećanje prema tebi i molila sam se da se isceliš. I shvatila sam da, dok ne nađemo mir u sebi, nikada nećemo biti u miru jedni sa drugima.”
Mate je vratio diskusiju na Mudrost traume. Jedna stvar koju zamera filmu, rekao je, jeste to što se fokusirao samo na njegov rad, iako su mnogi drugi pioniri, kao što je Levin, dali svoj doprinos tom polju.
Levin je rekao da dokumentarac ne mora da bude savršen da bi imao uticaj.
„Sve što pomaže ljudima da razumeju traumu i kako ona utiče na naše živote i kako medicina luta pokušavajući da razume traumu je preko potrebno”, rekao je Levin.
„Zahvaljujući zalaganju mnogih naučnika, ljudi shvataju da više ne možemo poricati uticaj traume”, rekao je on. „A ako odlučimo da ga negiramo, onda ćemo je i dalje ponavljati. A moć ponavljanja je zaista ogromna.”
Mate je rekao da ga frustrira to što „imamo sve dokaze za uticaj traume na fizičko i mentalno blagostanje ili njegov nedostatak. Istraživanje je završeno. Iscrpno je. Potpuno je dokumentovano.” Ipak, rekao je, prosečan lekar, učitelj i advokat nikada nisu ni čuli za dugoročne posledice traume.
„Postoji alternativni univerzum koji nekako ne prodire u praktični svet”, rekao je Levin. „Ali počinje da privlači pažnju. To je obećavajuće, ali obećanje je još uvek tako daleko od stvarnosti.”