(Dragan Babić, prikaz romana „Soba 427“ Jadranke Milenković), „Politika" 24. septembar 2020. g.
U trenutku kad mladi i/ili neafirmisani pisci teško dolaze do etabliranih izdavača, jedine mogućnosti koje im preostaju jesu samizdati i konkursi za objavljivanje. Većina tih konkursa je starosno ograničena i orijentisana na prvence, dok neki otvaraju mogućnost publikacije druge, treće ili bilo koje naredne knjige stvaraocima svih uzrasta. Jedan od primera pozitivne prakse jeste konkurs za neobjavljeni rukopis izdavačke kuće Arete, na kom je prošle godine nagrađen roman „Soba 427“ Jadranke Milenković.
Bez formalno određenih poglavlja i sa vrlo fluidnom strukturom, on se otvara kao dnevnik naratorke koja zapisuje svoje impresije i iskustva bolničkog lečenja.
Upravo na međi te dve vrste zapisa – oni su na trenutke vrlo različiti, ali ipak pokazuju određene sličnosti – obrazuju se i dva pripovedna toka: zapisi višenedeljnog lečenja i bolničke aktivnosti protagonistkinje, te njeni misaoni tokovi predstavljeni u formi kontemplativno-meditativno-esejističkih beleški. Prvi tok pripovedanja odvija se u danima koji su ispunjeni fizički iscrpljujućim i mentalno zamornim aktivnostima – pregledi, ispitivanja, terapija i razgovori sa medicinskim osobljem – kroz koje svi pacijenti moraju da prođu, nezavisno od ozbiljnosti njihovog stanja i bolesti od koje se leče. Jasno ističući protok vremena („prvog dana u bolnici“, „četvrtak, drugi dan“, „Sreda. Prošlo je nedelju dana od dolaska u bolnicu“, „utorak, četrnaesti dan“, „utorak, noć“ itd) autorka pokušava da uvede određenu organizaciju i strukturu u svoj tekst, ali i dočara beskrajno duge bolničke dane u kojima vreme protiče sporo, a kraj nikako nije na vidiku. Uz to, naratorka pruža dovoljno dokaza o tome šta je iznova dovodi na lečenje – radi se o netipičnoj plućnoj bolesti koja zahteva upotrebu citostatika – da bi zaintrigirala čitaoce i navela ih na sopstvenu interpretaciju i poistovećivanje.
Najzad, stavom da njena „retka i nedovoljno istražena“ bolest uvodi misteriju među bolničko osoblje i da je ona prinuđena da se s vremena na vreme vrati na institut u kojem se odvija radnja romana, ali bez konačnog izlečenja, Milenkovićeva dodaje još jednu nit u svoje pripovedanje: kritički pogled na naše zdravstvo danas.
Oronulost bolničkih prostorija, nedovoljno plaćeni tehničari i medicinske sestre, neažurni radnici koji rade na održavanju zgrade, lekari koji nemaju vremena za pacijente ili se naprosto ne pojavljuju na poslu – sve su to činjenice koje će moći da prepozna svaki čitalac.
Ovim slikama bolničke svakodnevice, roman „Soba 427“ ide u rang dela kao što su „Čarobni breg“ i „Rekovalescenti“, dok se odnosom prema stvarnosti i stilskim pristupom približava „Dnevniku o Čarnojeviću“.
Pomenutim meditativnim beleškama koje protagonistkinja zapisuje kao mini-eseje tokom lečenja, ona promišlja svoj lični život, život svoje porodice i bolničkih poznanika, te daje jedan opštiji pogled na svoju generaciju i vreme. Tim segmentima istražuje velik broj tematsko-motivskih ravni, ali njeni pokušaji da ih sve dovede u isti kontekst nisu uvek do kraja uspešni. Tako se određeni pasaži nameću kao suvišni, a njihovo nepotrebno odvlačenje čitalačke pažnje od kvalitetnijih aspekata romana utiču i na prohodnost „Sobe 427“ kao celine.
Od zapisa o omiljenim književnim delima naratorke, preko razmatranja o odnosu ljudi iz urbanih i ruralnih sredina ili različitih društvenih grupa, sve do stavova prema određenim aspektima današnje popularne kulture, ti fragmenti imaju svoj smisao i položaj u narativu, ali bi sam roman odstranjivanjem nekih od njih dobio na jačini, upečatljivosti i efektnosti, evocirajući neke od najkvalitetnijih kratkih romana nove domaće produkcije.
Poput dela slične tematike – kao što su, između ostalog, klasik novovekovne srpske književnosti „Dnevnik druge zime“ Srđana Valjarevića, regionalni hit „Kintsugi tijela“ Senke Marić i prošlogodišnji prozni prvenac Draška Sikimića „Čvor na omči“ – i Jadranka Milenković istražuje borbu tela i bolesti u savremenom trenutku i iz vizure savremenog čoveka.
Uz to, ona mapira i širu sliku gubitka, pripovedajući životne priče bolničkih poznanika junakinje i poistovećujući se sa njima (jedan od najupečatljivijih primera jeste starac bez jedne noge koji pije velike količine lekova jer „jedino tako uspeva da ne sanja ormar pun desnih patika, nerazgaženih“) čime „Soba 427“ dobija, uz ličnu, i jednu kolektivnu sferu. Uprkos mestimičnim manjkavostima, radi se o uspelom, lirski intoniranom romanu koji komentariše i dijagnostikuje odnos mase i pojedinca, „doline“ i „brega“, zdravih i bolesnih, pružajući čitaocima sliku njih samih u formi rendgenskog snimka.