Piše: Jasna Dimitrijević
Neoštrine su intimna priča o prelomnom momentu u životu glavne junakinje, o donošenju važne životne odluke, kao i o emotivnom prtljagu koji se s vremenom nakupio i sada „pritišće i zahtijeva pisani dokaz o svom postojanju”. Neoštrine su ispričane u dva glasa. Jedan pripada objektivnom pripovedaču stvarnosne proze, a drugi glas ‒ glas glavne junakinje ‒ predstavlja narativ izmaštanih i stvarnih sećanja, snova, strahova.
Crteži adekvatno dopunjuju fragmente teksta iz ovog drugog registra, pomalo nekontrolisanog, ali upravo zato stilski zanimljivijeg, uzbudljivijeg za čitanje i tumačenje od onog stvarnosnog, racionalnog u izlaganju, a na momente toliko svedenog kao da predstvalja tek idejni nacrt za roman. Neretko sam imala osećaj da sam, kao čitateljka, ostala uskraćena z apuniju (autoričinu ili junakinjinu?) perpsektivu, za unutrašnje procese koji bi osvetlili neke odnose i delanja. Ali tako su pomenute minijature o sećanju na zvukove, boje, oblike, mirise detinjstva, o blaženom neznanju da je opasnost iza ugla, ali i strahu koji nastavlja da živi u snovima nakon što je susret sa opasnošću postao neizbežan, bolje došle kao glavna umetnička snaga ovog rukopisa.
Ines je Sarajka koja je kao dete, s početkom rata, izbegla s porodicom najpre na Pale i u beograd, pa konačno u Holandiju, gde sada živi i radi u arhitektonskom birou. Jedino što znamo o njenom poslu jeste da nikakve veze sa arhitekturom nema, da je Ines na tom mestu kao „psiholog u školi”, „električar u pozorištu”, u svakom slučaju ‒ neko iz druge priče. Jasno nam je od samog početka da to nije obeležje samo profesionalnog, Inesinog života, već refren čitave njene biografije. Međutim, nećemo u startu znati na kojim se sve nivoima Ines nosi sa ovom teskobom, koja nije samo posledica rata i izbeglištva, što se isprva može pomisliti.
Neoštrine počinju kao roman o (nemogućem) povratku kući, iznenadnom odlukom glavne junakinje da se za vikend uputi u Sarajevo. Ovaj grad je obeležen teškim značenjima u postjugoslovenskoj geografiji, i čini mi se da sam, čitajući, mnoga od njih učitala sama i kad ih u tekstu nije bilo. Međutim, ubrzo ćemo saznati da smo se prevarili, Neoštrine nisu o suočavanju s prošlošću, pre bi se moglo reći da su suočavanje s budućnošću, jer ovo je zapravo priča o dugotrajnom odlaganju odluke i odustajanju od bekstva.
Ines na jednom mestu kaže da je bežanje primarni refleks kojim reaguje na bilo kakva pitanja lične prirode. Konkretno ‒ od suočavanja s rizikom da bude odbačena od svoje najbliže okoline kad otkrije svoju seksualnu orijentaciju, predstavi im svoju „cimerku” Mirel kao svoju devojku i konačno počne da živi jedan od svojih identiteta bez skrivanja. U tom će procesu dobiti neočekivanu podršku, ali će i sama inspirisati i ohrabriti druge da naprave svoje korake napred.
Iako naslov sugeriše drugačije, ni ovaj roman ni njegova junakinja nisu preokret i promenu ostvarili zahvaljujući postepenom rastu i jačanju, niti malim koracima. Ines više puta ističe da su mali koraci jedini princip koji vodi do stabilne promene, ali oni u ovom rukopisu nisu jasno vidljivi, nemamo uvid u to kako je Ines donela odluku, već samo kako ju je saopštila. Ne mislim da je to lako postići, ni u životu ni u fikciji, pa je za mene svaki pokušaj dovoljno važan uspeh. U životu i u fikciji. Pokušaj, ali i otkriće da u važnim stvarima „meki” rezovi jednostavno nisu mogući.
Izvor: Liceulice