Poznat po svojim višedimenzionalnim ulogama džez muzičara i aranžera, kompozitora, muzičkog producenta, i po svom radu na filmu i televiziji, 89-godišnji Kvinsi Džouns, zvani K., skoro sâm je uspeo da oblikuje modernu popularnu muziku tokom sedam decenija. U svojoj knjizi 12 nota o životu i kreativnosti, Džouns se osvrće na minule decenije kako bi sastavio sažet pregled inspirativnih aforizama i iskustvene mudrosti fokusirane na razvoj kreativnosti i moć samoizražavanja.
Počevši sa šokantnim izveštajem o tragičnoj i zastrašujućoj borbi svoje majke sa mentalnom bolešću, Džouns se osvrće na traume iz svog života, kao i na trijumfe – otkrivanje moći muzike u Sijetlu 1940-ih, početke sviranja džeza i rad sa muzičkim zvezdama kao što su Frenk Sinatra, Dajna Vašington, Kaun Bejsi i Rej Čarls, kao i produkciju Trilera Majkla Džeksona, najprodavanijeg albuma svih vremena, i Džeksonove muzičke saradnje sa muzičkim zvezdama u projektu Mi smo svet.
Pablišer Vikli je razgovarao sa Džounsom o tome kako je ličnu tragediju pretvorio u trijumf i kako proučavanje muzike može doneti harmoniju u vaš život.
PV: Šta Vas je inspirisalo da napišete 12 nota?
Imao sam veliku sreću što sam, kada je započeo moj životni put u muzici, imao ljude koji su me naučili o muzici i svetu i načinu kako bih mogao da ostvarim sve svoje snove. Ljude koji su podelili svoje znanje sa mnom poput Lajonela Hemptona, Reja Čarlsa, Klarka Terija, Kaunta Bejsija, Benija Kartera i bezbroj drugih. Svi su me naučili lekcijama koje nosim sa sobom do danas, i njihovo znanje i vera u moje sposobnosti je ono što mi je pomoglo da dođem tu gde jesam. Za mene je deljenje tog znanja samo prirodna sklonost. 12 nota je način da prenesem neke od svojih životnih lekcija narednoj generaciji.
PV: Napisali ste K: Autobiografija Kvinsija Džonsa (2001). i K. o produkciji (sa Bilom Gibsonom) 2010. Da li je vaša najnovija knjiga nastavak i sinteza tih knjiga?
Ne nužno. Obe ove ranije publikacije su više hronika mog životnog puta i iskustava. 12 nota odražava neke jednostavne životne lekcije i principe zasnovane na mom putovanju, za koje mislim da se mogu primeniti na bilo koji aspekt života ili posla. To je knjiga koju bih voleo da sam mogao da čitam kao mladić, posebno kao mladi muzičar.
PV: Doživeli ste i prevazišli mnoge tragedije u svom životu. Da li umetnik mora da doživi traumu da bi proizveo veliku umetnost?
Nikada se nisam pecao na ideju namučenog umetnika. To je teorija koja se mitologizuje i romantizuje, a opasan je princip na osnovu kojeg se može delovati jer u stvarnosti, za svakog uspešnog umetnika koji je imao traumu u svom životu, postoje desetine i desetine onih koji nisu i neverovatno su uspešni. Istina je da je za mene muzika postala zamena za to što nemam majku, i bila mi je odušak da kreativno izrazim svoje emocije. Ali to je bilo moje individualno putovanje. Preporučujem da izbegavate traumu, ako možete, i da se fokusirate na stvaranje velike umetnosti (smeh).
PV: U knjizi pišete o tome da je muzika kombinacija nauke (matematički pojmovi) i duše (intuicija). Možete li to da objasnite?
Muzika i matematika su jedina dva apsoluta na svetu, ali muzika stoji sama jer istovremeno privlači i levu i desnu hemisferu mozga. Zato je muzika emocionalno najmoćnija umetnička forma. Ne možete je dodirnuti, videti, okusiti ili pomirisati. Sve što možete da uradite je da je osetite duboko u svojoj duši. Može da vas rasplače, nasmeje, umiri ili natera da zaplešete ili da prizivate sećanja. To je jedini medij koji ima sposobnost da izazove čitav spektar ljudskih emocija.
PV: Kako uspevate da zadržite pozitivan, mladalački stav?
Imam ono što volim da zovem serijska radoznalost i serijski optimizam. Zagrljaj ove dve osobine me održava. Uvek nešto novo dolazi na horizontu, i ako ne obratite pažnju i ne budete spremni da to prihvatite, pregaziće vas kao teretni voz. I što je najvažnije… radite ono što volite i volite ono što radite. Voli, smej se, živi i daj... to je moja mantra.
PV: Vi ste džez muzičar do srži. Da li vam vladanje tom muzikom omogućava da se bavite i drugim muzičkim žanrovima?
U suštini sam bi-bap muzičar i aranžer, ali uvek sam imao urođenu želju da naučim sve što sam mogao o muzici. Kada sam 1950-ih u Parizu učio sa velikom profesoricom klasične muzike i dirigenticom Nađom Bulanžer, ona bi rekla: „Kvinsi, postoji samo dvanaest nota. Dok nam Bog ne da trinaestu, hoću da naučiš šta su svi uradili sa ovih dvanaest.” I upravo sam to uradio. To je moja osnova, i zbog toga ne postoji ništa što bi mi omogućilo muzičku pauzu, ili bilo koji drugi medij u kojem radim.
PV: U knjizi odajete počast svojim mentorima, uključujući vašeg prijatelja iz detinjstva Reja Čarlsa, legendarnog grofa Bejsija i Bulanžerovu. Recite nam o moćnom savetu koji vam je dao veliki tenor saksofonista Ben Vebster.
Na mom prvom putovanju po Evropi kada sam imao 19 godina, svirajući trubu sa bendom Lajonela Hemptona, veliki saksofonista Ben Vebster me je povukao u stranu i rekao mi šta treba da radim ako zaista želim da učim o ljudima: ,,gde god da ideš, jedi istu hranu koji oni jedu, slušaj muziku koju oni slušaju i nauči trideset do četrdeset reči jezika svake zemlje koju budeš posetio”. I to je upravo ono što sam radio i još uvek radim. Proputovao sam svet stotinu puta u životu i zbog tog jednostavnog saveta koji sam dobio kada sam imao devetnaest godina, nema zemlje na planeti u kojoj se ne osećam prijatno. I ne, ne odnosi se samo na muzičare. Svi to treba da rade. Svet bi tada bio bolje mesto.
PV: U knjizi lamentirate nad SAD što nemaju ministra kulture. Zašto smatrate da je važno da se uspostavi ta pozicija?
Naša je država samo jedna od dve zapadne zemlje koja nema ministra kulture i mislim da je to velika šteta za našu zemlju, posebno za naše mlade, jer su isključeni iz celine našeg kulturnog nasleđa i njegovog značaja. Američki umetnički doprinos, posebno muzika, je univerzalno prihvaćena od strane drugih kultura, gurajući po strani njihovu sopstvenu autohtonu muziku i usvajajući našu kao svoj esperanto. Smatram da morate da znate odakle dolazite da biste stigli tamo gde idete. Umetnost, posebno naša muzika, duša je naše zemlje. Oni su izraz naših duhovnih ideala i vremenski horizont emocionalnog stanja naše nacije... ožiljaka i svega toga. Medveđa je usluga svakom Amerikancu da ih ne prepozna u njihovom pravom svetlu.
PV: Po mnogo čemu ste bili naš nezvanični ministar kulture. Šta mislite o svojoj vodećoj ulozi u oblikovanju kulture sveta već sedam decenija?
Veoma ljubazno od Vas. Samo sam zahvalan što sam rođen u to vreme, iskusio sve što imam i što sam bio dovoljno srećan da živim divan život radeći ono što volim da radim. I još nisam završio.