Preveo: Dimitrije Ignjatović
Karl Smit seo je i razgovarao − putem veoma stvarne i veoma praktične magije skajpa − s čileanskim režiserom, umetnikom i romanopiscem, Alehandrom Hodorovskim, o društvenoj nameni mita, tiraniji kapitalizma i eksploataciji nafte, umetnosti tvitera i njegovoj životnoj misiji da isceli sebe i svet.
Alehandro Hodorovski najbliži je arhetipnom otelotvorenju genija kakvog ćete igde naći. Ovaj osamdeset šestogodišnji čileanski reditelj − autor filmova El Topo, Ples stvarnosti i, naravno, mitski prekinute adaptacije Dine (Dina, film koji je i sam eponim dokumentarca Frenka Paviča iz 2013, i jedini dokumentarni film koji je izašao te godine a da iole može da parira filmovima Džiro, san o sušiju ili Čin ubistva) − štiklira da je istovremeno kreativni vizionar i neobuzdani, prvoklasni ekscentrik.
Zasigurno bi mu bilo teško da opovrgne ovo drugo jer u našem razgovoru skakuće između davanja komplimenata mojoj „prelepoj bradi“, teoretisanja o našoj budućoj antigravitacionoj civilizaciji, kritikovanja potrošnje nafte i izuma državnih granica. (I, naravno, jednom je snimio uvod u film Ples stvarnosti kao od majke rođen.) Ono prvo, ipak, dobilo je pažnju tokom našeg vijugavog razgovora odajući da Hodo − avangardna kreativna ikona − zapravo uopšte ne veruje u kreativnost.
Ipak, ono u šta on veruje jesu ljubav i magija: njegov kvaziautobiografski roman Gde ptica peva najlepše majstorsko je istraživanje − uporedivo s Markesovom porodičnom sagom Sto godina samoće i Beninijevim filmom Život je lep − o porodici, mitologiji i o tome koliko će nam daleko umovi ići u potrazi za samoodržanjem i šansom da se uhvati neki prividni smisao u svetu koji je tako često van našeg razumevanja, kako u svojoj lepoti tako i u svom nasilju.
Uprkos tome što su neko vreme bila dostupna na španskom, i što im je data dužna kritička pohvala i mesto u literarnoj kulturi država južno od Sjedinjenih Država, književna dela Hodorovskog tek su sada (2015) objavljena (u Restless Books, u prevodu Alfreda Makadama) na engleskom. Pitanje zašto, ma koliko zbunjujuće, ostaje za neku drugu priliku. Zasad, da postavim mizanscen: trudim se, misleći da odustanem posle pola sata neuspelih poziva, da se probijem do Hodorovskog na skajpu; dok očekujem još jedan ‘call failed’ on odgovori, progovori na engleskom (koji je dobar kada uđemo u ritam) i kaže „Ah, ne vidim te… ovo neće uspeti.“
U kontekstu tvoga dela, knjige i filmova, i u širem socijalnom smislu — koliko je mit važan?
Alehandro Hodorovski: Ko god da je pročitao malo psihoanalize, Frojda, Junga, zna da imamo kolektivno nesvesno: mitovi, oni su potrebni za racionalizaciju sadržaja podsvesnog. Bilo je mnogo mitova u istoriji. Svi imamo mitove − osim u Americi. U Americi imate Supermena.
A ja se pitam… koji je bio prvi jezik ljudskih bića, koji su bili prvi mitovi? Ep o Gilgamešu, to je najstariji mit, ne? Pretraživao sam najstariji mit i pitao se šta je glavna potraga. Glavna potraga uvek je besmrtnost. Gilgameš, on želi da bude besmrtan − prva namena mita je da se pobedi smrt a onda da se pobedi neznanje. Jer mi ne znamo gde živimo; ne znamo vaseljenu; ne znamo šta je život, misterija života − čoveka ne možeš stvoriti. Možeš stvoriti prirodno ljudsko biće, putem seksa − životinjskim putem − ali ne možemo napraviti remek-delo, čoveka, to se ne može napraviti.
I mit služi da nam pomogne da razumemo ko smo i šta smo, uprkos tome što zapravo uopšte nemamo pojma?
AH: Da, da! Studirao sam tarot godinama i tarot je enciklopedija mitova.
Mitologija je bila alat potreban za interpretaciju krajolika − geografije, meteorologije, astronomije − ali kako može mit da deluje, da nastavi sa ispunjavanjem svoje funkcije, kad kao društvo znamo da ti mitovi nisu istiniti?
AH: Trebalo bi da učimo mit kako bismo bili mudri. Obična osoba živi baš kao životinja ili biljka i ako želimo da se razvijamo, rastemo iznutra, potrebni su nam mitovi – staro, tradicionalno znanje, oni traže nešto izgubljeno: to su tražili alhemičari, magija i religija. „Gde je centar vaseljene?“, „Kako da nađem centar?“ Neki kažu da je centar srce. A centar srca je ljubav. Ljubav je lepota. Ne možemo spoznati istinu ali možemo spoznati ljubav i lepotu.
I sve je ipak samo o ljubavi?
AH: Da, ali ne prema nekoj osobi ili životinji − ne. To je univerzalna kosmička ljubav. Ljubav je religija; to je ujedinjenje. Ujedinjenje s drugima − s drugima, s kosmosom, ujedinjenje sa ukupnošću, ne? Svaki deo ukupnosti ima centar i treba naći svoj sopstveni centar. I onda te mogu pitati: „Gde je tvoj centar?“
Možda ću jednom znati odgovor na to. Pretpostavljam da ti znaš...
AH: U srcu je! A da dođeš do svog srca treba da radiš unutar reči, jezika, na dnu jezika − tu je osećaj. Zato što jezik nije osećaj, on nije istina: on je samo maska. Jezik je korisna stvar, ali nije prava stvar.
Deluje li to isto u filmu?
AH: Da! Za pravi film, ne za komercijalni film. Komercijalni film je kao da si u vezi s cigaretom, znaš? Voli te ali te ubija! Film te neće ubiti ali neće ni pokušati da te spase: opustiš se, uživaš u filmu, ali kada se završi nisi se promenio, nisi se poboljšao − isti si. Pobegao si od sebe. Ali prava umetnost nije pobeći od sebe, nego ući u sebe, setiti se sebe. To je prava umetnost.
Dakle, trudiš se da to uradiš za druge ljude u svojoj umetnosti? Svojim filmovima i knjigama…
AH: Da. U svojim delima, u onome što radim − terapeutska umetnost, tako je zovem. Ako umetnost ne leči onda nije umetnost.
To je nalik na ono što Frojd kaže o umetnosti, o sublimaciji, ali za publiku a ne tvorca.
AH: Da. Ali Frojd nije bio umetnik. Bio je naučnik. Frojd je radio samo s rečima, s govorom, govor ne leči.
Dakle kad praviš film − ili pišeš knjigu − radiš li to za druge ili za sebe?
AH: Prvo, za sebe. Drugo, za glumce. Treće, za publiku.
I onda i dalje isceljuješ sebe, a tražiš i da pomogneš drugima?
AH: Ceo život, i do kraja života trudiću se da se iscelim. Zašto? Ako ne iscelim samog sebe nisam iscelio sve ljude i, ne mogu se isceliti ako ne iscelim sve druge. Izvini − [Hodorovski se udalji od kamere i, bez ironije, počne da grdi, naizgled, svoju porodicu što prave mnogo buke. Sve kao deo isceliteljskog procesa. Vraća se u kadar i pita „O čemu smo pričali?“. Kažem mu da smo diskutovali o rešenjima za isceljenje čovečanstva, naravno.]
Ah, da. Ljudska rasa – u ovom svetu smo smrtni. Ali čovečanstvo može da živi do kraja vaseljene, možemo biti besmrtni, imamo priliku. I kao društvo nismo sami: kao telo samo smo jedan, ali naš um je mnogo, mnogo sopstvenosti − to je zajednica.
Pričaš o kolektivnom nesvesnom koje si ranije pomenuo?
AH: Da, verujem u to, ali ne samo podsvesno − nego i svesno. Intelekt: ideje, one nisu lične − primamo ih a ne stvaramo ih.
I ti si, dakle, samo antena?
AH: Da. Ideje, one dolaze od svakoga ko živi život svake sekunde u vaseljeni, možeš to zvati Bogom − šta je Bog? − to je energija… to je misterija. Sve nam je dato. Čak i ljubav, to nismo mi − dolazi iz vaseljene. Mi ne možemo stvoriti, ali možemo preobraziti. Mi smo transformatori.
I po tebi, umetnici uopšte nisu tvorci?
AH: Umetnik traži šta? Traži da pretvori svakodnevni život u fantastični život. Umetnik želi da pokaže drugima šta su − mi nismo dva mala idiota koji pričaju o romantičnoj ljubavi: nismo to. Mi smo mnogo više. Mi smo neverovatno umetničko delo, svaka jedinka. I svrha umetnosti je da to pokaže.
Dakle, na neki način smo mi naši sopstveni mitovi? Naš sopstveni način da razumemo sebe i jedan drugog?
AH: Imamo energiju; imamo intelektualnu energiju, imamo seksualnu kreativnu energiju − treba da stvorimo nešto zajedno da bismo razumeli. Imamo govor tela i treba da radimo nešto zajedno: mislimo zajedno; volimo zajedno; stvaramo zajedno; delujemo zajedno. Ali ne da napravimo atomsku bombu. Ako to uradimo to je uništenje. Možemo uspeti. Možemo sarađivati; može biti stvaranja. Možemo dosegnuti raj. Možemo.
Ne možemo stvarati ali možemo uništavati? To je malo nepravedno…
AH: Mi uništavamo. Uništavamo planetu. Živimo u idiotsko doba. Možemo živeti s drugom vrstom energije− ne energijom koja ubija atmosferu. Idioti! Mi smo kao ribe koje stavljaju otrov u okean.
Imamo izbor.
AH: Imamo izbor i u opasnosti smo da se uništimo sada zbog gluposti industrije: zarađujući novac, misleći da treba da rastu, uništavaju zemlju tražeći naftu − sve ovo je glupost. Oni su idioti. Zemlja nema države; mi smo izmislili države, i one nisu stvarne.
Pošto kažeš da ljudi nisu tvorci, veruješ li da mi, kao vrsta, imamo nagon za uništavanjem jer je to nešto što možemo?
AH: Mislim da je to do industrije kojoj je potreban novac. Bogu nikad ne treba novac. Bog nije dolar − misle da je dolar svet ali to je čudovišno: to je nemoguće. Treba nam druga vrsta društva s drugom vrstom jedinstva − prvo treba da promenimo novac. Malo je ljudi koji imaju a mnogo koji nemaju − nemoguće! Idioti! Srljamo u propast…
Pošto je jasno ko je kriv za našu neminovnu propast, pogodno je uočiti da tvoja knjiga mnogo govori o ljubavi, ali govori i o opraštanju.
AH: Da, naravno. Ljudsko biće nije uvek bilo ono što jeste. Bili smo majmuni i rastemo, rastemo, rastemo i nismo savršeni − menjamo se. I tela nam se menjaju. Za još dvesta godina nećemo više biti bela, crna, žuta, crvena rasa – bićemo svi jedna, izmešana rasa. I onda ćemo dobiti nove moći. Postaćemo telepati; jezik će biti pobeđen. Pobedićemo gravitaciju; druga, antigravitaciona civilizacija! Još ćemo imati tela ali promeniće se.
Telepatija, antigravitacija… ovo nas lepo navodi na tu vrstu klasičnog magičnog realizma u romanu, koji mi deluje kao prirodna progresija iz mitologije?
AH: Tajna mitologije jeste da mitologija postaje folklor. I sva magija − Markesova magija − folklorna je degeneracija mita. A ja ne verujem da je na taj način folklorna ili magična… opisujem realnu magiju a ne magični realizam.
Magija i realizam a ne magični realizam, Lo real maravilloso?
AH: Si. Zato što, za mene, realna magija je svuda oko nas ali ne znamo kako da to vidimo. Treba da učimo da bismo prepoznali magiju na svetu. Svakog trena dogodi se nešto magično.
Tradicija, folklor i magija sve idu zajedno, ali gde se tehnologija − stvari poput tvitera − uklapa u to?
AH: Tviter je za mene veoma važna pojava. Isprva sam pomislio da je to idiotska stvar gde ljudi kažu šta su jeli ili kada vrše veliku nuždu u ve-ceu − komunikacija, ali glupa komunikacija. A onda kažem ne, jer to je umetnost − literatura − današnjice. Našeg veka. A zašto? Jer si ograničen na sto četrdeset slova i tu možeš ograničeno govoriti o umetnosti, filozofiji, nauci, poeziji. Svaki dan napišem petnaest tvitova. Svaki dan u jedan po podne uzmem pola sata da to uradim… sat, pola sata. Imam milion i sedamdeset pet pratilaca [1,09 miliona trenutno] − mnogo pratilaca − ali nikad ne tvitujem o ličnim detaljima, uvek o stvaranju, da im pomognem.
Internet je vrlo važan, ali opasan je ako se zloupotrebi. Lošom naukom praviš atomske bombe. Dobrom naukom činiš čuda. Znam za doktora koji je bio u Kini i operisao srce nekoga ko je tog trenutka bio u Parizu. Može se: već sad se može raditi na daljinu.
To je zadivljujuće.
AH: Ah! Ali je divota i što pričaš sa mnom sada! Ti si tamo s lepom bradom i ovde sa mnom! Kako to može da se desi? Stvarnost nije ono što vidimo: ti i ja možemo sada razgovarati − mi smo u vazduhu! Razgovaramo sa svim ljudima na svetu.
U terminima komunikacije, kako se pisanje knjige − romana − poredi sa snimanjem filma?
AH: Različito je, ali… u našoj civilizaviji kao da možeš biti samo jedno: ili si pisac ili si slikar ili si fudbaler ili si vojnik − ali imamo mnogo namena! Ovo na primer [uzima telefon sa stola] – danas je to mobilni telefon ali je takođe i televizor, i muzički plejer – može biti mnogo toga, ne samo jedna stvar: ima vibraciju, mogu uz njegovu pomoć da masturbiram, može da uradi bilo šta! Ljudsko biće je slično. Nisi samo jedna stvar, ti si mnogo toga – kad je ovo mašina za slušanje muzike to je jedna mašina, kad šaljete tvitove to je druga mašina. Kad snimam film ja sam jedna osoba; kad pišem knjigu ja sam druga osoba. Ipak, isti je pritisak da umetnički stvarate ali, s tobom nije ista duša – to je druga stvar.
Snimanje filma veoma je velika stvar; svaki kadar, za sve što zamisliš moraš izračunati koliko košta. Sve je u novcu jer je veoma skupo. Da pišeš, ne, kad kreneš da pišeš ti si sam. Pisanje stripova je nešto treće jer nas ima dvoje: ja i ilustrator koji crta. Svaka umetnost ima svoju situaciju. Ali sve su važne.
Zato još prikazujem premijere svojih filmova u muzeju, u Muzeju moderne umetnosti – jer je to umetnost. Pisanje romana, i to je umetnost: to nije poljska istorija ili krimić – napisao sam ovaj roman da te iscelim. Da se setiš sebe samog. Svako od nas ima komplikovanu porodicu pa i najveći idiot ima svoj roman.
Kad radiš sa ilustratorom na stripu, i ako smo svi mi antene, koliko saradnja otežava proces? Ili je to čistiji oblik zato što je bliži ujedinjenju koje tražiš?
AH: Da, ali pišući poeziju, ti si sam – sam, sam, sam! Pišem poeziju da otkrijem ko sam, ne? A onda, kao pesnik, napišem scenario da snimim film ali snimati film znači raditi sa armijom. Ima dvesta, trista, ljudi – glumaca, grafičara, plesača, koreografa, muzičara, to je ogromna saradnja i svako ima svoju ideju. Ako si umetnik moraš biti veoma jak.
Kad sam snimao svoj najnoviji film Ples stvarnosti, bili smo u Čileu, rekao sam im, ʼSlušajte: svi mislite da ne znam šta je film – jer mislite da vi znate. U redu! Ne znam šta je, ali dobro znam šta hoću.ʼ A onda ću raditi šta hoću. Zašto? Jer želim da iscelim svoju dušu. To im kažem i uradimo to. Ali umetnost je naučiti kako biti zajedno.
Što se tiče saradnje, lik rabina u romanu delom je arhetip iz kolektivnog nesvesnog, delom manifestovana ličnost – otprilike, nešto najbliže totalnom jedinstvu?
AH: Rabin je tradicija; on je to što si izgubio u svojoj istoriji, istoriji svog nastanka. Svako ima svog rabina – možda on nije Rebe, nego unutarnji vodič – a onda treba da nađeš šta je tvoj unutarnji vodič? Je li to neko ludilo? Ne. Mašta? Ko pokreće tvoj plug? Imaš vodiča. Ko je taj vodič? Tvoja duša. Tvoje stvarno-pravo ja, jer živimo u izmišljotini sa egom. Ego koji imaš sada, ovde, pravi porodica, društvo i istorija. To je teško.
Onda, kako da upoznamo ono što zaista jesmo?
AH: Ja sam to spoznao kroz patnju. Jer kada izgubiš puno toga da bi upoznao sebe ti patiš. A život i na tebe stavlja taj teret; loše ti ide ljubav, loše ti ide posao, umre neko koga voliš, razboliš se, ima mnogo patnje. Kad se suočiš s patnjom a da ne budeš uništen, uviđaš pravu istinu.