Kako biste s autorske tačke gledišta neupućenom a radoznalom i dobronamernom čitaocu predstavili i pojasnili Zemlju 2.0?
Ne bih volela da mu je pojasnim zato što sam je za njega i pisala. Čitalac je gotovo uvek pametan i beskrajno maštovit, u to verujem svim svojim bićem i tu nema mesta cinizmu. Ako bih, ipak, progovorila nešto o toj knjizi, zamolila bih ga da je čita od početka, da zaboravi na to šta je poezija a šta proza i da ne veruje svemu što je napisano.
Šta u metaforičkom i/ili asocijativnom smislu označava Zemlja 2.0 i ko bi bili njoj najpodesniji žitelji?
Gledala sam jednom na vestima da su pronašli planetu koja najviše sliči našoj i da su je nazvali zemlja 2.0. To mi je zazvučalo toliko nemaštovito i nedostojno da sam morala i knjigu da nazovem tako ‒ druga zemlja jeste samo podvrsta prve, ili obratno. Najveći problem njena dva stanovnika jeste taj što su poverovali da su se promenili a u stvari i dalje žele, kao u Trirovoj Nimfomanci, bolji i snažniji zalazak sunca. Bojim se da ne znam kako to može da prestane.
Kako je izgledao i tekao proces iznalaženja, artikulacije i brušenja izrazito osobenog jezika kojim je ispričana ova poema?
Svakako dugotrajan i mučan proces, dosta neprijatan, ali to je pisanje bilo koje knjige. Krupnijih lomova što se tiče jezika nije bilo zato što imam divne prijatelje koji mi pomažu pri mom neartikulisanom korišćenju istoga. To je ono kad te neko blago uhvati za rame pa ti kaže: Stani malo, sačekaj.
A kako ste se nosili s tim pipavim aspektom polifonije, gde različiti glasovi pripovedaju različito a na mahove i idejno slično ili barem blisko?
Da sam osetila u bilo kom trenutku da je nešto tu pipavo, apsolutno ne bih pisala na taj način. Pisanje knjige je za mene mučno u onim osamstotim čitanjima kad već počinjem da razmišljam o tome da li mi je ipak potrebna dvotačka ili ne, ali kad sednem da pišem, to mora biti jedna vrlo laka ali pre svega inspirativna i zabavna prva ruka. Ako u tom delu nešto zapne, rukopis brišem. Mnogo sam rukopisa obrisala.
Šta vam je lično bliže, Ahmina spremnsot da se povinuje kolektivu koji ga zapravo ne želi ili Anjino istrajavanje na samosvojnosti?
I Ahmina spremnost da se povinuje i Anjino insistiranje na samosvojnosti prazni su konstrukti koji služe preživljavanju. S tim što je ta odbojnost kolektiva jednako lažna. Kolektiv nikad ne odbija, on u sebe uvlači svojom netrpeljivošću i tako opstaje meljući autentičnost, te njih dvoje istih odbijaju svojom subverzivnom ravnodušnošću. Kolektivu je potrebna strast koja ovde, bar u tom očekivanom obliku, izostaje.
Pomenimo i ilustracije Jane Vuković. Kako je izgledala vaša saradnja na ilustracijama za ovu poemu?
Dok sam pisala knjigu crtkala sam često neke planetice, šake, mačke, orbite. Inače sam veliki fan Janinog rada i bilo mi je veliko zadovoljstvo da vidim njene ilustracije koje su bile inspirisane mojim crtežima. Uopšte, Janin rad na korici a i u celoj knjizi doneo mi je veliku radost.
Podučavate kreativno pisanje, i to upravo u Domu kulture Studentski grad, čija je dalja sudbina ovih dana pred velikim znakom pitanja, te kako se drugi uče toj ipak nedvosmisleno kreativnoj raboti, i, naravno, uči li i učitelj tokom tog procesa?
Ne sećam se kad sam više naučila nego u ovom periodu. Na radionicama kreativnog pisanja prvenstveno učimo da čitamo kako svoje radove tako i radove svojih kolega. Malo i demistifikujemo proces pisanja. što ume da bude veliki udarac na stvaralački ego ali i veliki proboj u slobodu pisanja. Imam sreću da radim s retko talentovanim ljudima i radujem se svakom narednom času. Dok nas, naravno, opet ne ugase. Mislim, ako nas ugase.
Nedavno je sniman/snimljen i kratki film inspirisan ovom poemom, te kako vam prija i šta ste konkretno naučili o spoju filma i poezije?
Venerini i ostali bregovi (prethodna knjiga koja je izašla u izdanju LOMa) takođe je imala propratni kratki poetski film (u režiji Danila Lučića). Ovog puta na kratkom filmu radio je režiser Igor Stanojević, a moja saradnja se sastojala u tome da obezbedim knjigu i uklonim se sa mesta snimanja što mi je, iskreno, prijalo. Ovako ćemo, čini mi se, dobiti još jedan poetski film koji je dosta autonoman u odnosu na zbirku poezije i koji sam po sebi može da egzistira kao umetnička tvorevina.
Izvor: CITY MAGAZINE