Kada
sam prvi put seo za tastaturu, rešen da napišem svoj prvenac, još uvek su se
prodavale pljeskavice na Sajmu. Znao sam još tada da su ljudima draže
pljeskavice nego knjige… Ipak su svi ti besplatni prilozi i miris sam levenih
terijera i patuljastih pinčeva bili privlačniji ljudskom oku, uhu, nepcu i
tadašnjim umnim kapacitetima. Beograd je tada imao male ušuškane knjižare u
kojima su se nalazile knjige s čijim su se koricama uparivale garniture i tek
kupljene tapete. Knjige su se kupovale na metar. I moja keva ih je kupovala na
metar, poput drva za ogrev. Divno su se slagale s novim, tek kupljenim ormarom
koji je nešto godina kasnije poslužio mom ocu kao skladište za alat, iako on
nije znao da zameni ni sijalicu bez kevine pomoći i salvi posvki. Kada sam ispisao
svoju prvu rečenicu, još uvek sam gajio nadu da lepota može da promeni svet, da
pisana reč ima neki značaj. Kakvo sranje? U stvari, kad bolje razmislim, možda
i postoji značaj, ali slepilo koje me je obuzelo nije mi dozvoljavalo da to
vidim ponovo. Odlučio sam, nekako, još tada da promenim svet svojim pričama. Bio
sam ubeđen da će ljude zanimati količina moje lične sjebanosti i ne sluteći
koliko sam još tada bio u pravu. Ljudi vole sjebane ljude. Ljudi vole
gubitnike. Nebrojeno puta sam se penjao na hrpu kniga Karlosa Kastanede, rešen
da sebi prekratim muke i to bez pejotla, koji je dotični pisac trošio nemilice.
Jebi ga, svako je navučen na nešto.
Odustao
sam od pokušaja da napustim svet i rešio da se posvetim ljudima. Ja filantrop?
Zvuči smešno, zar ne? Razmišljao sam. Živa reč je, ipak, živa reč. Želeo sam da
budem voljen i shvaćen. U stvari, obožavan i neshvaćen. Svi pravi umetnici nisu
nikad bili shvaćeni. Ljudi su im se divili jer su bili njihovo drugo lice, ono
koje sami nisu imali snage ili hrabrosti da pokažu.
Zašto nisam završio svoju prvu knjigu i izdao je za Sajam knjiga? Možda zato što sam nedavno udomio mačka kojeg smo nazvali, onako srpski, Mister Biber. Možda zato što sam bio prinuđen da, pored svega, sada i po ceo dan trčkaram za njim jureći ga s kesicom nekakvih mačjih odurnih gromuljica koje je proždirao, dok sam u isto vreme čistio njegova govna koja je sejao svuda kuda bi prošao. Znam, moram do veterinara! Možda zato što bi se, kad god bih seo ispred tastature, on popeo i šapama dodirivao slova ispisujuči rečenice koje su imale više smisla od mojih.
Možda nisam izdao knjigu zato što danas vlada utrkivanje ko će pre izdati knjigu za Sajam kao da sutra ne postoji. Te iste knjige vrlo brzo će uhvatiti paučina i zaborav istih onih ljudi koji su se do juče gurali u redovima ne bi li došli do omiljenog pisca ili nove knjige, koje bi kao po nekom nepisanom pravilu bile uvek lošije od prethodnih.
Ako završim knjigu i ispišem poslednju rečenicu, ispunio sam svoju misiju na planeti. Šta mi onda preostaje? Neka nova knjiga kojom ću pokušati da se dopadnem nekoj novoj publici ili nateram staru da se ponovo zajebe i kupi još jedno đubre? Bez obzira na sve, ispisujem poslednje rečenice svoje prve knjige rizikujući da ostavim večno zabeležen trag o svom postojanju. Ko zna, možda će jednog dana neki klinac dohvatiti baš moju knjigu i reći: „Ovo moram da pročitam!” Biće to još jedno sjebano biće koje sam uspeo da nateram da vidi svet mojim očima.
Darko Mitrović