Dokumentarac o terapiji traume „Psihomagija” nudi nesvakidašnji pristup lečenju usred ovog ludog sveta.
Iako Alehandro Hodorovski nikada nije pratio pravila, stvarao je filmove koji približno odgovaraju nekoj verziji komercijalnog, kao što su njegovi klasici „Sveta planina” i „El Topo”. Ali to nije slučaj sa njegovim novim dokumentarcem „Psihomagija, umetnost isceljenja”, nekom vrstom avangardne reklame koja predstavlja nesvakidašnju formu lečenja traume koju je pokrenuo kasnih sedamdesetih i koja crpi sadržaj iz svega, od šamanizma do Karla Junga.
Odbacujući premise uobičajenih tehnika poput psihoanalize i razgovorne terapije, Hodorovski navodi svog pacijenta da se prepusti performativnim vežbama, koje on zove akcijama, koje se ne mogu lako opisati i koje imaju zadatak da prizovu poznate demone. U ovom filmu neke od tih aktivnosti uključuju jednog pacijenta koji je živ zakopan do vrata i nosi plastični šlem preko glave, dok lešinari oko njega jedu živo meso. U jednoj drugoj seansi, tražio je od muškarca da se skine go i oboji se zlatnom bojom, a od žene da slika po platnu svojom menstrualnom krvlju.
U skorašnjem intervjuu preko skajpa, Hodorovski je objasnio svoju tehniku, pričao je o tome kako misli da bioskop može da se razvija uprkos pandemiji, i čak ponudio piscu ovog teksta „psihomagični” domaći zadatak koji može da isproba kod kuće. Njegova partnerka Paskal Montadon, dizajnerka kostima sa kojom sarađuje na filmovima, pomogla je oko prevođenja. Naša diskusija ticala se i adaptacije Dine, projekta koji je Hodorovski pokušao i nije uspeo da izvede 1970-ih.
Ovaj film je došao u pravo vreme jer nudi svetu alate za isceljenje, a svet je trenutno utonuo u veliki bol. Šta mislite da nam psihomagija sada može dati i šta mislite da možemo da naučimo iz pandemije?
– Veliki je to problem, jer to nije samo zdravstveni, već politički problem. Možete imati mnogo različitih mišljenja i nećete znati koje je ispravno, jer mnogi ljudi po prvi put doživljavaju epidemiju koja obuhvata ceo svet. Naučnici hoće da naprave vakcinu i ne znate da li je to divna stvar ili samo veliki biznis. Ne znate da li je vaš predsednik lud ili nije... Ljudi su umirali kroz istoriju, ali žive kao da su besmrtni. Ne žele da razmišljaju o smrti. A sada svi razmišljaju o smrti. To je dobro za razvoj svesti. Postaćemo svesniji.
Mislite li da će pandemija uticati na način na koji pravimo filmove?
– Moramo da se adaptiramo i da osetimo život na novi način, a to je zanimljivo. Umetnost će se promeniti. Cilj filmova je da prave novac. Sada ljudi žele nešto više kako bi imali radost u životu. Ne možemo više da gledamo Supermena i nasilje. Moramo da otkrijemo koliko je lepo ljudsko biće, koliko je lepo biti živ.
Kako je pandemija uticala na vas i vaš rad?
– Moj život ne može da se promeni jer imam 91 godinu. Pokušavam da živim koliko god mogu, ali pomalo se bližim kraju. Ne razmišljam sada o dobrobiti svog posla, ni o slavi, moći, parama. Razmišljam o velikom blaženstvu koje donose rad na umetnosti i životu i kontakti sa ljudima.
Kako je razvoj metode psihomagije promenio način na koji pravite filmove?
– Imao sam sina koji je preminuo sa 24 godine i to me je bacilo u veliku depresiju. Svi moji koncepti su se promenili. Šta je umetnost? Zašto pravim filmove? Da zabavim ljude, da zaradim novac, da budem slavan? Kako sam ja to koristan? Umetnost koja ne isceljuje nije umetnost. Ne mislim na politiku. Pričam o ljudima. Zato sam počeo sa psihomagijom.
Želeo sam akciju. Morao sam da znam celo geneaološko stablo osobe, jer naši problemi dolaze prvo iz porodice, zatim društva, zatim istorije. Istorija, društvo, porodica, način na koji dolazimo na ovaj svet: Žena se porodi, vaša majka je bila u bolnici, možda je imala carski, možda se nešto iskomplikovalo, možda treba da budeš žena, a ne muškarac. Takve stvari. Počinjemo sa sopstvenim problemima, a onda sa porodicom. Ko je vaš otac, ko je vaša majka, vaš posao, kada znamo to, znamo zašto imamo problema, a onda ja dam lekciju na jeziku podsvesnog, na jeziku snova. Snovi su psihomagija. Imamo koncept nas samih. Mi smo u svetu onakvi kakvi mislimo da svet jeste, ali sve je veoma prostrano i ogromno.
Možete li mi zadati psihomagijsku aktivnost?
– Treba da igraš ragbi sa crvenim balonima. Vidim te. Ti si ljudsko biće. Ne zanima me intervju. Zanima me odnos. Vidim da si ti nežna osoba, a ne sportski tip. Veoma nežna osoba. Treba da imaš petoro prjatelja, veoma snažnih, da se bore sa tobom za balon. To ti može doneti veliku sreću i otvoriti nove mogućnosti.
Čim budem ponovo smeo da vidim svoje prijatelje, probaćemo.
– Kad je moje dete bilo malo, igrali smo se sumo rvanja. Dva krupna Japanca su u krugu i pokušavaju da izbace jedan drugog iz kruga. Jednog dana je on mene izgurao iz kruga. I onda je bio jači od svog oca. Velika je to stvar. Biti jači od svog oca.
Ne znam da li sam, ali bih voleo da budem.
– Ti si pisac. Tvoj otac ne voli pisce. Šta ćeš uraditi? Kako ćeš nametnuti ocu to ko si ti, šta si ti, a ne ono što on želi da budeš? Generalno, mi smo u svetu u kom nismo ono što jesmo. Mi smo ono što oni žele da budemo, a kad si umetnik, prestaneš da se povinuješ takvim stvarima
Pisac tipično nije nešto što bi otac želeo da budeš. Verotatno ni moj.
– Daću ti primer. Ti si pisac i tvoj otac ne želi da to budeš. On mrzi književnost. Mrzi! A voli da jede pačetinu. On je materijalista. Onda ti spremiš patku, a unutar patke staviš papir sa svojim zapisima i napraviš patku punjenu svojim pisanjem i poslužiš je ocu. Nateraš ga da pojede to što si napisao. To je veliko rešenje i bićeš srećan mnogo godina.
Film „Psihomagija, umetnost isceljenja” trenutno je dostupan samo na Alamu, na zahtev.
Preuzeto sa indiewire.com
Autor: Ryan Lattanzio
Prevod sa engleskog: Ana Jovanović