Vreme Svinga, Zejdi Smit

Vreme Svinga, Zejdi Smit

Izdavačka kuća Areté s ponosom vam predstavlja… Zvuči kao kliše, ali na ovu knjigu jesmo naročito ponosni. Objavljena je početkom godine, u okviru programa „Kreativna Evropa”, i prava je perjanica – šarena, vrcava, vrtoglava, razigrana.

Reč je o romanu „Vreme svinga” proslavljene britanske književnice Zejdi Smit. Ukrštajući priču iz detinjstva s pričom iz odraslog doba, ova knjiga plete svoju radnju tako da uvlači čitaoca u svaki period, svako mesto o kojem govori – od siromašnije londonske četvrti gde se dve devojčice upoznaju u školi plesa i postaju najbolje drugarice, do svetlosti Njujorka gde jedna od njih odlazi da radi, do šarenila afričkog sela gde svetska megazvezda Ejmi osniva školu za devojčice, i nazad u stari kraj nakon dosta godina. Međutim, osim blistave strane, svaki narativ ima i svoju tamnu poleđinu.

Naratorka nam govori u prvom licu, ali nikada ne saznajemo njeno ime. Taj postupak približava nam osećaj otuđenosti koji naratorku progoni po celoj kugli zemaljskoj, tokom čitavog života. Ona nema ime, nema svoje mesto, nije talentovana kao njena najbolja drugarica Trejsi, nije srčana kao njena majka lavica borac za ljudska rava, ne blista kao njena šefica Ejmi. Ona je u senci i kad god pokuša da izađe na svetlost pozornice, otkrije da je reflektor već obasjao nekog drugog.

„Vreme svinga” prožima ideje o porodici, ženskom prijateljstvu, polu, rasi i identitetu savremenom kulturom, filmom, plesom i muzikom koju doslovno možete da čujete dok čitate, kao saundtrek za knjigu – u rasponu od muzike iz istoimenog filma u kojem glume naratorkini idoli, Fred Aster i Džindžer Rodžers, do moćnog ritma afričkih bubnjeva, do Trilera Majkla Džeksona.  Međutim, osim muzike i plesa, tu su i vreme, prolaznost i istrajnost, varljivost sećanja, u podjednako značajnoj ulozi kao i sam ritam kojim ova knjiga podrhtava. Nekad tek kada prođe određeno vreme možemo da razumemo svoje i tuđe postupke, nekad shvatimo da su nas sećanja obmanula, a nekad nas vreme proguta u svom vrtlogu pa ostanemo bez korena za kojima smo se neprestano, svesno ili nesvesno, osvrtali.