Radionica čitanja i pisanja: Poezija, telo i trauma – kako čitati i pisati o traumi u savremenoj književnosti
subota, 30. maj, 12–15 č
Skadarska 12/3
Autorke i voditeljke radionice: Ana Perović i Jelena Vukićević
U okviru projekta Reči koje leče, izdavačka kuća Arete vas poziva na jednodnevnu radionicu čitanja i pisanja: Poezija, telo i trauma – kako čitati i pisati o traumi u savremenoj književnosti.
Radionica istražuje načine na koje savremena književnost, posebno poezija, pristupa iskustvu traume, gubitka, nasilja i preživljavanja. Polazeći od zbirke Red ćutljivica autorke Katerina Kalitko (Vinica, 1982), kao i od drugih knjiga iz projekta „Reči koje leče” (Pena, Ingrid Šaber; Destrukcija, Stanislav Biler; Crna vrana, Janja Vidmar; Čista zver, Uršulja Kovaljik; Ti amo, Hane Eštavik) učesnici će promišljati odnos između jezika, tela, sećanja i ćutanja.
Poseban fokus radionice biće na pitanjima:
- kako književnost govori o traumatskom iskustvu,
- šta se dešava kada jezik zakaže,
- kako čitati „teške” tekstove,
- i kako pisanje može postati prostor obrade, svedočenja i otpora.
Važno: Radionica nije terapijski proces i ne zahteva deljenje ličnih iskustava.
Radionicu vode Ana Perović, klinička psihološkinja i konstruktivistička psihoterapeutkinja (koja u svom radu prati ljude u procesu oporavka nakon traumatskih iskustava, gubitaka i složenih životnih kriza; u kliničkom radu posebno je zainteresovana za načine na koje se trauma utiskuje u telo, odnose i doživljaj sebe, kao i za procese kroz koje ono što je dugo bilo neizrecivo postepeno dobija oblik i značenje) i Jelena Vukićević, teoretičarka književnosti i pesnikinja (nezavisna istraživačica čiji se rad odvija na preseku književne teorije, kulturnih studija, antropologije i teologije).
Ana Perović u svom radu nastoji da poveže psihoterapijsku teoriju, kliničko iskustvo i književnu senzibilnost, verujući da i terapija i pisanje predstavljaju pokušaj da se pronađe jezik za iskustva koja su dugo ostajala bez reči. Na radionici će govoriti o tome kako književnost može postati prostor u kome se traumatsko iskustvo ne pojednostavljuje, već pažljivo oblikuje i promišlja i kako taj prostor može da postane prostor ličnog i kreativnog rasta.
Jelena Vukićević će govoriti o književnosti kao o mestu na kome se ono neizrecivo ne prevodi olako u smisao, već se strpljivo prati kroz pukotine jezika, tišine i sećanja. Kroz razgovor o savremenoj poeziji i iskustvu traumatskog biće otvorena pitanja načina na koje tekst nosi tragove gubitka, nasilja i preživljavanja, ali i kako pisanje može postati prostor svedočenja, bliskosti i pažljivog oblikovanja onoga što dugo nije moglo biti izgovoreno.
Prijava:
Zbog ograničenog broja mesta, učešće na radionici moguće je isključivo uz prethodnu prijavu putem prijavnog formulara, koji je otvoren do 25. maja.
***
Kao psihoterapeutkinja koja svakodnevno radi sa ljudima nakon teških i često traumatskih iskustava, iznova se susrećem sa istim pitanjem: kada i kako nešto što je bilo neizrecivo postaje reč?
Trauma se ne pamti kao zaokružena priča. Ona živi u telu, u ritmu disanja, u fragmentima sećanja, u trenucima koji kao da nemaju ni jasnu prošlost ni budućnost. Prvi pokušaji da se traumatsko iskustvo izrazi retko su koherentni ili „lepo ispričani”. Oni su pre svega grčeviti pokušaji opojmljivanja, pronalaženja bilo kakvog izraza koji može da zadrži i obuhvati nepojmljivo.
Na ovoj radionici nećemo učiti kako da napišemo „dobru” priču o patnji, već ćemo zajedno istraživati šta se dešava sa stidom kada uđe u strofu, da li književna forma može postati kontejner za neobrađene sadržaje i zašto ljudi koji su preživeli traumu često ne mogu (a ponekad i ne žele) da se odvoje od svog iskustva, jer je ono postalo deo njihove unutrašnje arhitekture.
Ne verujem da književnost leči u terapijskom smislu, niti da može da zameni relacioni prostor u kome se trauma prvi put dovoljno bezbedno prepoznaje, imenuje i postepeno obrađuje. Ali verujem da književnost može nešto dragoceno: da uposli našu kreativnost i da, dajući oblik neizrecivom, ponudi prostor u kome se ono nepojmljivo može sadržati kroz metaforu, ritam i formu.
Pisanje i psihoterapija dele jedno suštinsko pitanje: iz kojih sve pozicija možemo prići traumatskom iskustvu i pronaći način da o njemu progovorimo?
Zajedno ćemo osmisliti radionicu u kojoj se ne piše „lepo o ružnom”, već se promišlja kako čitati i pisati o traumi na način koji je istovremeno iskren, etičan i dovoljno pažljiv – prema drugima, ali i prema sebi.
Ana Perović