Prorok Halila Džubrana: Zašto je toliko voljen

Prorok Halila Džubrana: Zašto je toliko voljen

Halil Džubran je jedan od pesnika sa najvećim brojem prodatih knjiga na svetu, a njegov život je inspirisao predstavu koja se igra u Ujedinjenom Kraljevstvu i na Bliskom istoku.

Ali mnogi kritičari bili su nesigurni po pitanju njegovih zasluga. Zašto je onda njegovo najznačajnije delo Prorok toliko pogodilo generacije čitalaca? 

Otkako je objavljen 1923. godine, Prorok nikada nije izlazio iz štampe. Ovaj vanvremenski klasik preveden je na više od 50 jezika i često je na međunarodnim listama najprodavanijih knjiga. Smatra se da je prodat u desetinama miliona primeraka.

Iako je bio praktično ignorisan od strane zapadnih knjževnih arbitara, stihovi iz knjige inspirisali su tekstove pesama, političke govore i čitali su se na venčanjima i sahranama širom sveta.

„Koristi se u raznim prilikama ili velikim trenucima u nečijem životu, to je knjiga koja se često poklanja ljubavniku, ili povodom rođenja ili smrti. Zbog toga se toliko proširila”, kaže dr Mohamed Salah Omri, predavač moderne arapske književnosti na Oksfordskom univerzitetu.

Između ostalih, njegove reči su uticale na Bitlse, Džona Kenedija i Indiru Gandi. 

„Ova knjiga je pronašla način da se obrati ljudima u različitim fazama života. Ima taj magični kvalitet, što je više čitate, sve više shvatate reči”, kaže velečasna Lori Sju iz Njujorka, koja je održala stotine venčanja na kojima su čitani delovi iz Proroka.

„Ali nije ispunjena nijednom vrstom dogme, svima je dostupna bilo da su Jevreji, hrišćani ili muslimani.”

Knjiga se sastoji od 26 pesama u prozi, koje je kao propovedi izgovorio mudrac zvani Almustafa. Trebalo je da zaplovi za svoju domovinu nakon 12 godina progonstva na izmišljenom ostrvu, kada su ga ljudi sa ostrva zamolili da sa njima podeli svoju mudrost o velikim životnim pitanjima: ljubavi, porodici, poslu i smrti.

Njegova popularnost dosegla je vrhunac 1930-ih i ponovo 1960-ih kada je postala biblija kontra kulture.

„Mnogi ljudi su se od institucije Crkve okrenuli Džubranu”, kaže profesor Huan Kol, istoričar Bliskog istoka sa Univerziteta u Mičigenu, koji je nekoliko Džubranovih dela preveo sa arapskog.

„Ponudio je univerzalnu duhovnost bez dogmi, za razliku od pravoslavne religije, a njegova vizija duhovnog nije bila moralistička. U stvari, pozvao je ljude da ne osuđuju.”

Uprkos ogromnoj popularnosti njegovog pisanja, ili možda zbog nje, mnogi zapadnjački kritičari su kritikovali Proroka, misleći da je pojednostavljen, naivan i da nema suštinu.

„Na Zapadu nije uvršten u kanon engleske književnosti”, kaže Kol. „Iako su njegova najvažnija dela napisana na engleskom, nakon 1918. godine, i iako je jedan od najprodavanijih amerikih pesnika u istoriji, profesori engleskog su ga prezreli.”

„Zapadni akademici su ga, iskreno, smatrali naduvenkom, jer se obraćao masi. Mislim da je na Zapadu neshvaćen. On sigurno nije plitak i lagan, u stvari, njegova dela na arapskom su napisana vrlo sofisticiranim stilom.

„Nema sumnje da zaslužuje mesto u zapadnom kanonu. Čudno je predavati englesku književnost i zanemariti književni fenomen.”

Džubran je po obrazovanju bio slikar, ali i pisac, a školovan je po simbolističkoj tradiciji u Parizu od 1908. godine. Mešao se sa intelektualnom elitom svog vremena, uključujući ličnosti poput Jejtsa, Karla Junga i Augusta Rodina, koje je upoznao i naslikao.

Simbolisti poput Rodina i engleskog pesnika i umetnika Vilijama Blejka, koji je imao veliki uticaj na Džubrana, favorizovali su romantiku iznad realizma, i to je bio pokret koji je već prolazio dvadesetih godina prošlog veka, dok su modernisti poput T.S. Eliota i Ezre Paunda sticali popularnost.

Naslikao je više od 700 slika, akvarela i crteža, ali pošto je većina njegovih slika vraćena u Liban nakon njegove smrti, na Zapadu su ignorisane.

Profesor Suheil Bušrui, koji predsedava Katedrom za vrednosti i mir Halil Džubran na Univerzitetu u Merilendu, upoređuje Džubrana sa engleskim romantičarima kao što su Šeli i Blejk, i kaže da je i Blejk, kao Džubran, u svoje vreme bio odbačen.

„Zvali su ga Ludi Blejk. Sada je glavna ličnost engleske književnosti. Dakle, činjenica da kritičari pisca ne shvataju ozbiljno nije pokazatelj vrednosti dela.”

U Libanu, gde je rođen, i dalje se slavi kao književni heroj.

Njegov stil, koji se odvojio od klasične škole, pokrenuo je novi romantičarski pokret u arapskoj književnosti.

„Govorimo o renesansi u modernoj arapskoj književnosti, a ova renesansa je za osnovu imala Džubranova dela”, kaže profesor Suheil Bušrui. 

U arapskom svetu Džubran se smatra buntovnikom, kako u književnom, tako i u političkom smislu. Emigrirao je u SAD sa 12 godina, ali se tri godine kasnije vratio na studije u Liban, gde je bio svedok nepravdi koju su seljaci trpeli od svojih osmanskih vladara.

„Bio je hrišćanin, ali video je kakve stvari se rade u ime hrišćanstva, što nije mogao da prihvati”, kaže Bušrui.

U svojim delima bunio se protiv ugnjetavanja žena i tiranije Crkve i pozivao na slobodu od osmanske vladavine.

„To što je radio bilo je revolucionarno i u arapskom svetu se protestovalo protiv toga”, kaže Huan Kol. „Dakle, u arapskoj literaturi se na njega gleda kao na inovatora, koji se ne razlikuje od nekoga poput Jejtsa na Zapadu.”

Politički lideri su njegove misli smatrali otrovnim za mlade, a jedna od njegovih knjiga, Duh pobune, spaljena je na pijaci u Bejrutu ubrzo nakon objavljivanja.

Do 1930-ih, Džubran je postao istaknuta i harizmatična ličnost u libanskoj zajednici i njujorškim književnim krugovima.

Ali uspeh njegovih dela na engleskom mnogo duguje ženi po imenu Mari Haskel, direktorki škole u ​​Bostonu koja je postala njegov pokrovitelj i poverenik, kao i njegov urednik.

Haskel ga je finansijski podržavala tokom karijere do objavljivanja Proroka 1923.

Njihova veza prerasla je u ljubavnu vezu i iako ju je Džubran dva puta prosio, nikada se nisu venčali.

„Konzervativna porodica Haskel u to vreme nikada ne bi prihvatila da se ona uda za imigranta,” kaže Džin Džubran, koja se udala za Džubranovog kuma i imenjaka i posvetila pet godina pisanju piščeve biografije.

U svojoj knjizi, Džin Džubran i njen pokojni suprug nisu prećutali ni negativne aspekte Džubranove ličnosti. Bio je, priznaju, poznat po tome da se hrani sopstvenom slavom.

Čak je išao toliko daleko da je stvorio mitologiju oko sebe i širio priču da je plemenitog roda.

Ali Džin Džubran kaže da nikada nije tvrdio da je svetac ili prorok. „Kao siromašan, ali ponosan imigrant iz bostonske elite, nije želeo da ga ljudi gledaju s visine. Bio je krhko ljudsko biće svesno sopstvenih slabosti.”

Ali za Džubranove engleske čitaoce verovatno ništa od ovoga nije bilo važno.

„Ne znam koliko bi ljudi koji su kupili Proroka, pročitali ga ili ga poklonili, zapravo htelo da zna o čoveku Džubranu”, kaže dr Mohamed Salah Omri.

„Deo njegove privlačnosti je možda u tome što je ovu knjigu mogao svako napisati, a tako je i sa svetim spisima. Jednostavno jeste.“