Areteovim čitaocima Lučić je već poznat kao autor pesničke zbirke „Šrapneli", a njegov upliv u prozne vode unosi dozu svežine na domaću književnu scenu.
Žanrovska raznolikost i veština u poigravanju formom i karakterima junaka u svakoj od priča čine ovu zbirku nezaobilaznim štivom za one koji od proze traže više od površnog zaokupljivanja mašte i koji književnost vide kao odraz društva.
„Sazrevanje modrica" je zbirka priča o traumama i emotivnim ožiljcima. O tome kako se oni stiču i kako se prevazilaze. Ali Danilo nam ne daje nikakvo uputstvo, već pred nas stavlja spektar mogućnosti i vodi nas u jednu dinamičnu književnu maskaradu.
Prikazane u trenutku nastajanja, modrice predstavljaju svojevrsne znakove pored puta koji nas vode kroz proces sazrevanja i ozdravljenja.
Kada pesnik piše prozu, ona je bogatija za jedan duboko lični sloj, ali i za nepredvidivu formu koja čitaoca navodi da se probija kroz hodnike njenog lavirinta.
Modrice sazrevaju u proznim tekstovima Danila Lučića – pojedine su skrivene pod kožom intime, druge su posledica različitih oblika društvenih represija i istorijskog nasilja. Povremeno neprikriveno angažovan, otvoren za upliv popularne kulture i za žanrovske transformacije, prozni rukopis Danila Lučića pruža spektar traumatskih iskustava i autsajderskih pozicija, podsećajući da je lice čoveka neretko lice bola.
– Goran Korunović
Sazrevanje modrica zadobijenih u sukobima i sudarima sa neravninama, naprsnućima i iščašenjima savremenog sveta predstavljaju jedan od mogućih odgovora na metaforično odabran naslov zbirke priča Danila Lučića. Za autora koga znamo kao pesnika, one su prozni pokušaj da se različitim glasovima, tonovima, narativima, perspektivama i žanrovima progovori o teskobi, nerazumevanju, nepravdi, odgovornosti, samoći i nemoći, odnosu umetnosti i stvarnosti, o krhkosti nad okrutnostima sveta iza kojih ponekad modrice prerastaju u ožiljke života. Zbog toga bi posveta iz jedne priče mogla da postane i pitanje sa kojim nas suočavaju priče Danila Lučića: „Na čijim plećima počiva ovaj krhki svet?“
– Tamara Krstić
Iako su njegovi junaci u teškim pozicijama, pritisnuti od strane društva i sistema, način na koji Danilo Lučić opisuje njihove apsudne životne situacije je pun duhovite ironije, tako da priče u nama bude kako suze, tako i smeh. Njegovi narativi nas iznova preplavljuju, kao veliki talas, zbog kojeg se stalno borimo za dah, bez izgleda da ćemo ikada stići do obale. U pričama se oseća tradicija književnosti apsurda, gde ne znamo da li je u pitanju imaginacija ili stvarnost, jer su priče dovoljno realne da su mogle da se dese, a dovoljno nadrealne da nas ostave zapitanim. Ženska perspektiva je ovde prisutna koliko i muška, junakinje nisu svedene na stereotip, na pasivne žrtve svojih života, i društva u kojem žive, već na aktivne protagonistkinje koje društvu pružaju otpor. Hirurški precizno, Danilo Lučić nam predočava kroz svoje junake sudbinu čoveka u savremenom svetu u kojem nada ne postoji, a jedini otpor je verovatno neprestano koprcanje za parče prostora, parče hleba, parče dostojanstvenog života.
– Jelena Vukićević