Pitali smo autora: Katarina Nikolić

Pitali smo autora: Katarina Nikolić

Zašto si odlučila da napišeš baš triler? Koliko ti je bavljenje dramaturgijom pomoglo da stvoriš ovu atmosferu napetosti koju konstantno osećamo čitajući Lovište“?

Oduvek sam volela trilere. Volim da ih gledam, čitam. Volim da slušam takve priče. Intrigantne su mi, zabavne. Kad vratim film i prisetim se nekih svojih prvih priča, pa i prvog romana, postoji u njima nešto nedokučivo, krimi, mračno. U tim trenucima nisam shvatala koliko je struktura romana bitna, poput slagalice. Pogotovo u pisanju trilera. U tome mi je pomogla dramaturgija, kao i pisanje scenarija. To iskustvo je presudilo u građenju stila, rečenice, pa čak i načina na koji pričam priču.

Prošlost je reč koja se možda i najčešće pominje u ovom romanu. Kakvu ulogu prošlost ima u „“Lovištu?

Prošlost ima ulogu u svemu. Ona je deo naše ličnosti, našeg kôda. Ona je deo civilizacije, sveta. Određuje nas i više nego što mislimo. Ona je kao čovekova senka, nekad ga nadvisi a nekad se i ne primećuje. Ukršta se sa drugim životima, dodiruje mnoge. U Lovištu“ mnogi likovi imaju nerazjašnjene situacije iz svog detinjstva, različitih perioda svog života, i kad se takve stvari talože, jasno je da prošlost nikad ne umire.  Ponavlja se i ponavlja dok istina ne iziđe na videlo. U to verujem.

Jedna od zanimljivih stvari koje sam primetila čitajući Lovište“ je da nema preciznog prostornog i vremenskog određenja. Ne imenuješ nijedan grad ni selo. Da li si ovim želela da istakneš univerzalnost priče?

Mislim da će čitaoci kad-tad shvatiti da to mesto zaista postoji. Postoji svuda. Nešto slično Kingovom izmišljenom gradu Kesl Rok. Samo što nije izmišljeno, iako deluje da jeste. Živim u malom mestu, pored reke, blizu šume. Priča je sve vreme bila tu, samo je čekala pravi trenutak. Kad sam konačno razumela mesto gde se nalazim, zavolela sam ga. Nije to bilo baš lako, ali tako je sve počelo.