Pitali smo autora: Danilo Lučić

Pitali smo autora: Danilo Lučić

Koje sve vrste modrica postoje u „Sazrevanju modrica“ i šta povezuje junake ovih žanrovski potpuno različitih priča?

Kao što sam osetio da mi za pričanje ovih priča nije odgovarajuća forma poezije, pa sam se odlučio za  prozu, tako mi je i za pojedinačne priče odgovarala određena forma. Jedna je intervju, druga dokument – iskaz iz policijske stanice prilikom privođenja, treća je dramska forma i tako dalje… Ali, mislim da postoji nešto što ih sve povezuje, svih sedam, a to je ispitivanje potencijala ličnih trauma da zauvek promene tok života pojedinca. Ili da ga makar zauvek zakomplikuju, ma koliko bile male i trenutne.

 

Kako si doživeo pisanje u ženskom rodu i razlikuju li se muške i ženske modrice?

Bilo je veoma izazovno. Sve vreme dok sam pisao osećao sam da udaram u neke imaginarne zidove, podignute od strane muških perspektiva koje dominiraju ogromnim delom istorije književnosti. Želeo sam da napišem priču koja će moći da položi tzv. „Bekdel test” i konstantno sam se saplitao, proklizavao u stereotipne pristupe portretisanju junakinja. Ipak, čini mi se da sam na kraju uspeo da se izborim sa izazovima i steknem dragoceno iskustvo.
Možda može postojati i rodna podela modrica, ali bol je nekako uvek jedan i jedinstven. Dok je svaka modrica priča za sebe. I priča o nama.

Kako modrice sazrevaju?

Tiho i neumitno. One uvek sazru i prođu. Ono što ostane na njihovim mestima jeste iskustvo koje je važno iskoristiti na mudar način. Ili će nam se kože opet, neminovno, modreti.

 

Zavirite u knjigu

 

„Celo detinjstvo proveo sam čitajući stripove i gledajući filmove o akcionim herojima. Odgajali su me likovi iz izmišljenih svetova, opasnih ali sa veoma jasno povučenom granicom između dobra i zla. Moralno crno-beli, nisu mi pominjali sive nijanse, zato ih nikada nisam ni tražio. Lepo i dobro bilo je okamenjeno, večito i nepromenjivo, u to se nije smelo sumnjati. Ružno i zlo večito je živelo u svojoj polovini univerzuma i vrebalo heroje. Život koji me je sačekao surovo mi je pokazao da je sve suprotno od toga. Pokazao mi je kako taj spektar sivih među-tonova, o kojima skoro ništa nisam znao iz onoga što sam čitao, mogu biti baš u meni. Ne mogu da se setim da li me je od svih njih ikad iko toliko fascinirao kao Betmen. Pratio sam ga po najrazličitijim stripovskim edicijama i gramzivo sakupljao sve epizode kojih sam mogao da se dokopam. Bob Kejn, Denis O’Nil, Nil Adams, Brajan Boland, Dejvid Macukeli, Frenk Miler – svi Betmenovi očevi bili su istovremeno figure od kojih sam tražio da me nauče kako da mislim i postupam. Kako da zamrzim strah i ugušim svoje slabosti. Ali sve se promenilo kada sam počeo da verujem da u Betmenovoj psihologiji postoji specijalna crta karaktera koja ga je sve vreme izdvajala od ostalih heroja kojima sam se divio. Jedna nijansa u karakteru kojoj nisam znao kako da priđem, jer sam bio svestan da bi ona mogla dubinski da uzdrma moje verovanje u rigidno podeljeni svet.

Shvatio sam, ne bez nelagode – Betmen nikako nije mogao biti pravda. Betmen je bio osveta. On je u sebi sadržao sve svoje neprijatelje i ma koliko se grčevito trudio da ih nadvlada, u Gotamu koji ih je istom surovošću oblikovao, zapravo su svi živeli zajedno. Na istoj strani mračne ulice.“

Danilo Lučićć „Sazrevanje modrica“.

Foto: Radmila Vankoska