Patologija i patos

Patologija i patos

Njujork Tajms, 25. januar 1986.

Čovek koji je ženu pobrkao sa šeširom – i druge kliničke priče

„Samo se povezati”, ta rezonantna fraza iz Forsterovog romana Howard’s End, odjekuje kroz ovu izvanrednu knjigu eminentnog neurologa Olivera Saksa, zato što se studije nekoliko medicinskih slučaja koje su ovde predstavljene tiču pojedinaca koji ne mogu da se na konvencionalan način povežu sa samima sobom, niti sa svetom oko sebe. Dr. P, učitelj muzike iz naslovne priče, ima do te mere oštećene sposobnosti vizuelne i perceptivne obrade stvarnosti, da brka svoju ženu sa šeširom, a ružu prepoznaje samo kao „predmet izuvijanog crvenog oblika sa linearnim zelenim dodatkom.”. Džimi G, koji pati od akutne amnezije, izgubio je tri decenije svog života – vreme je za njega misteriozno stalo 1945. – i sada živi u neposrednoj sadašnjosti, bez sposobnosti da se seti bilo čega na duže od minut-dva. Blizanci Džon i Majkl, savanti-idioti, žive u sopstvenom mentalnom pejzažu sačinjenom u potpunosti od brojeva: iako nisu u stanju da se nose sa najjednostavnijim dnevnim zadacima, mogu da izvode zapanjujuće numeričke trikove – mogu momentalno da zapamte brojeve od 300 cifara, da bez zastajkivanja izdeklamuju dvadesetocifrene proste brojeve, kao i da samo jednim pogledom utvrde tačan broj šibica u kutiji. 

Obdaren dubokom saosećajnošću i kapacitetom za metafizičko razmišljanje, dr Saks piše o ovim pacijentima ne kao o naučnim kuriozitetima, već kao o pojedincima, čije dileme – moralne, duševne i psihološke – su nam predstavljene kao složene, ali realne, kao da se radi o likovima u nekom romanu.

Čudnovatost priča u ovoj zbirci podseća na dela vrsnih pisaca poput Horhea Luisa Borhesa, Tomasa Mana i Šervud Andersona.

Ukazuje i na to da je dr Saks, poput romanopisca, manje zainteresovan za samo ispoljavanje jedinstvenih stanja svojih likova, a više za posledice koje ta stanja imaju po njihove unutrašnje živote. On uspeva da nam prenese kroz šta prolazi jedna mlada i zdrava žena, iznenada pogođena polineuritisom, što joj oduzima osećaj sopstvenog tela, kao i moć kontrole ruku i nogu. Takođe, on podjednako ubedljivo dočarava neverovatnu zonu sumraka u kojoj živi amnezijak lišen svog identiteta, koji kompulzivno izmišlja nove ličnosti za sebe i sve koje sretne. 

Iako većina ljudi u knjizi „Čovek koji je ženu pobrkao sa šeširom“ teško da vodi normalan život, dr Saks ističe da ne mora nužno da znači da su ih njihove neurološke smetnje lišile estetskih uživanja, ili duhovnih zadovoljstava. Zapravo, izgleda da su neki od njih u svojoj nevolji uspeli da pronađu svojevrsno blažanstvo. Gospođa O’C, koja ima oko 90 godina, čudesno uspeva da povrati zaboravljeno detinjstvo u naletu nehotične nostalgije, prilikom kog joj se čini da u glavi čuje pesme svog detinjstva. Lekar koji je privremeno stekao pojačano čulo mirisa – otkriva da poput psa može da nanjuši tuđe emocije – nakon gubitka ove sposobnosti ističe koliko je ograničavajuće biti samo „civilizovan i čovekolik”. 

Blizanace savante-idiote, Majkla i Džona, koji su između sebe komunicirali isključivo brojevima, doktori su u jednom trenutku razdvojili, vodeći se mišlju da će odvojeni moći bolje da vode normalne živote; međutim, iako zaista postaju prilagođeniji svakodnevici, oni, takođe, gube ono što dr Saks ističe kao „glavnu radost i smisao njihovih života”.

Zarad kvazi-nezavisnosti i društvene prihvatljivosti, lišeni su upravo onoga što ih je činilo posebnim, pre nego defektnim. 

Duhoviti tikoviti Rej – čovek koji od svoje četvrte godine boluje od Turetovog sindroma, koji se manifestuje čestim nervnim tikovima i maničnim ispoljavanjima emocija – takođe oseti da je na gubitku, nakon što je otkriveno da lek Haldol pomaže kontrolisanju njegovih simptoma. Kada uzme lek, piše dr. Saks, Rej „ima spore i promišljene pokrete i rasuđivanje, nastupa bez ikakvog nestrpljenja i naglosti koje je pokazivao pre Haldola, ali, takođe, bez divlje improvizacije i nadahnuća kojima je bio sklon”. Više nije odličan u ping-pongu, ne svira bubnjeve dobro, niti zapanjuje ljude svojom nepredvidivom dovitljivošću. Na kraju, donosi odluku da vodi dvostruki život, podeljen između dva sveta: tokom radne nedelje bi uzimao Haldol, a vikendom bi sebi dao oduška bez leka. Dr Saks piše „postoje dva Reja: sa i bez Haldola. Pa tako imamo trezvenog građanina, mirnog i promišljenog od ponedeljka do petka, a vikendom Duhoviti tikoviti Rej, neozbiljnog, frenetičnog i nadahnutog.” 

Naravno, u većini slučajeva neurološke smetnje ne proizvode nikakvo zadovljstvo, već nose sa sobom bolne poremećaje koji izoluju pacijente od plima i oseka života.

Pa ipak, kako doktor Saks pokazuje „težnja za očuvanjem identiteta” ostaje toliko jak nagon u ljudima da, uz malo ohrabrenja saosećajnih lekara, čak i naizgled izgubljeni slučajevi ispoljavaju izuzetnu snagu volje. Žena koja je rođena slepa i pritom pogođena cerebralnom paralizom, sa šezdeset godina naučila je da koristi ruke i postala lokalno poznata vajarka. Takođe, čovek koji je od malih nogu pogođen meningitisom, prilikom slušanja muzike, otkriva okrepljujući osećaj srodstva sa svojim ocem, čuvenim operskim pevačem. 

Pišući o ovim ljudima, dr Saks koristi njihove slučajeve kako bi ukazao na složenost ljudskog uma i na taj način zagovarao jednu novu, humaniju medicinu, koja će povezati pitanja fiziologije i psihologije sa pitanjima mašte i duše. Čitalac ove knjige može slobodno da o njoj citira ono što sam dr Saks piše o briljantnom neuropsihologu A. R. Loriji: u njegovim delima „nauka postaje poezija i evocira patos radikalne izgubljenosti.” 

 

Autor: Mičiko Kakutani
Prevod sa engleskog: Filip Šakan
preuzeto sa: https://www.nytimes.com/1986/01/25/books/books-of-the-times-pathology-and-pathos.html?fbclid=IwAR2xO-n6Eq8vw5KAQLs3Pk7sYBio3qtcUojBtsQNfyYQ-fmZPleiO6yr40A