Odlomak iz romana „Utočište“ Jane Šramkove

Odlomak iz romana „Utočište“ Jane Šramkove

Flautista

Pišem Tvoju priču, bako. Onako kako si mi je pričala. Ali i drugačije. Pišem i jako mi je do nje stalo, što, naravno, komplikuje celu stvar. Sinoć sam Františeku dala da pročita prvih deset strana. Prvih koje sam napisala, da budem precizna, ne početak same priče. Otkud ja znam kako sve počinje. Ne idu mi počeci. I ne znam kako će sve izgledati, ni da li će uopšte ispasti dobro. Nestaješ mi pod prstima. Tvoja krupna figura koju nikad nisam mogla odjednom da zaglim, u kojoj sam se gubila, u njenoj složenoj formi velike statue. Rastače mi se pred očima, bezbojnim mlazevima ističe mi kroz prste. Jedino što me ne napušta jesu stvari. Oblici i mirisi. Boja smeha. Odsjaj svetlosti na Tvojoj ruci. Nežnoj, istina, ali ne i glatkoj. Koža sačinjena od stotina sićušnih blistavih površina, kao da si polomljena. Ugao između trupa i linije nogu, dok si prala sudove, oslonjena podlakticom o sudoperu. Nikome nisi dopuštala da to radi, da se posuđe
ne otuče. Hiljadu puta ponovljene situacije. Kretanje tamo i ovamo oko šporeta, teturavo, ali okretno. Podignuta gornja usna i malo spušteni uglovi usana, dok si srkutala vruć sos iz varjače. Flautista pre nego što uskladi prvi ton. Na sve si se naslanjala. I praznim prostorom kretala si se neobično nagnuta napred. Kao da se probijaš kroz sneg. Čangrljanje teške metalne mašinice za mlevenje maka. Odatle ne možeš pobeći, zatočena si. Tu i u događajima.

U svom pripovedanju. Luckasto sam ga nazivala materijalom i htela da radim na njemu. Kao da je reč o sirovoj rudi koju sam iz tebe iskopala i sada ću je pretopiti u nešto savr šeno. Pročistiti, obraditi, isklesati. Ne ide mi, bako. Kako bi i moglo? Onako kako si ti pričala, jedino tako ima smisla. Jatu priču ne mogu ni da taknem. Ona nije bezoblična sirovina, baš kao što nije ni bronzani odlivak, veličanstvena statua bake Noemi. To si Ti, u pokretu, udahu i izdahu.

Tako sam prvih nekoliko strana dala Františeku da pročita. Loše je, rekao je. Znamo, uostalom, da ne umeš ovo da pišeš i nećeš ni umeti, zašto onda pišeš? Nastojala sam da se upustimo u konstruktivnu analizu. Grčevito sam se držala teksta, apstraktno razmatrala moguće uzroke, konkretne probleme, eventualne izmene, celokupnu koncepciju, zapisivala napomene u notes. Uspela sam da igram celu igru gotovo dva sata, dok se nisam rasplakala. On je osetio veliko olakšanje. Kada se pretvaram da sam konstruktivna, nepodnošljiva sam.

Kada bih bila Ti, noću bih se zatvorila u kupatilo i ujutruvbi sve bilo gotovo. U kući sve najnormalnije, niko od spavača ne bi ništa primetio. Kao kad si šila jorgane. Samo jedno perce koje je umaklo i ostalo na kecelji okačenoj iznad kade. Ili kad si prepravljala zavese. Ili krečila, stavljala tapete, bilo šta. Sama pomerala sav nameštaj, rolala tepihe. Glavno je bilo da deda nije kod kuće, on nije voleo takve stvari, nered u kući. Sve je brzo bilo gotovo. Bez ikakvog planiranja. Nešto bi valjalo uraditi, to se i uradi. Nešto nedostaje, nađe se zamena. Ne znamo kako se nešto radi, pokušamo. Improvizacija. Bila si majstor improvizacije. Džez diva domaćinstva. Svi tvoji začudno uspostavljeni sistemi zavesa, paravana, prekrivača i draperija. Sve prevučeno i nitima povezano. Ofarbano, smešteno, pričvršćeno. Kuća kao lavirint. Kao tiha džungla u zoru, s nepomičnim kaskadama teških lijana, ljuljuškavim terenom, girlandama monstruoznog cveća i brojnim zamkama za neupućene. Ti u središtu kao šamanka.
Prefinjena koordinatorka svog isprepletenog sveta.

 

Roman za mlade, „Utočište“ Jane Šramkove svojevrsna je pohvala detinjstvu. Ovo je priča o odrastanju u ženskom telu i o devojčicama u nama koje opstaju uprkos okolnostima i godinama starosti. Bogatstvom detalja i pomalo detinjastim tonom, Jana Šramkova čini da ovu knjigu doživimo kao iskrenu ličnu ispovest.