Šrapneli

Stihovi Šrapnela Danila Lučića dobro pristaju u vlastiti naslov. Oštri su, nerijetko funkcioniraju kao samostalno djelujuće semantičke jedinice – jednom zbijeni, ubrzani izostankom točke, drugi put rasprskavajući se čitavim prostorom stranice, u trećem slučaju atomizirani točkama hipertrofiranim od radijacije – dok se istovremeno, kao dio pojedinačne pjesme ili knjige u cjelini, kondenziraju u čvrsto tijelo. Netko bi mogao pomisliti: recept za bombu. Eksplozivni pakleni stroj.

Marko Pogačar

Negde je eksplodiralo, i šrapneli jezika raspršili su se u novoj poeziji Danila Lučića. Posredujući vrlo raznorodna iskustva, u rasponu od uvida u društvenu stvarnost do demistifikacije intime, lirski glas u ovim „pejzažima od baruta“ uspeva da iznova pokrene – duhovito i bez iluzija, sveže i bez samodovoljnog intelektualizma – pitanja svrhe i upotrebe pesničkog jezika. Stihovi u Šrapnelima ne robuju unapred zadatim teorijama o lirskom govoru i njegovim dometima, već ohrabruju čitalačke asocijacije i donose leksički bogato i ponekad samoironično ispitivanje dodira poezije i egzistencije. Nova pesnička knjiga Danila Lučića zapravo oživljava uvek aktuelna pitanja, ali uz humor i lakoću koji često nedostaju savremenoj lirici.

Goran Korunović

Šrapneli izvesno jesu gest pucnja, najmanje dvovidskih mogućnosti i vektora: autoreferencijalnih, i onih koji svoj pravac i smer ustanovljuju iz potrebe da se razaberu u svemu ovome. Ne izmičući ovom dobrom času sebe koja je čitalac koji nalazi poeziju, zaključujem: da topos samouniženja pred tekstom nakon srednjeg veka, a upravo 2017. godine, i dalje revnosno melje sebe i ono nešto unutar vlastite osećajnosti; da je ova suma lirskih tekstova nezanemarljivi prilog proučavanju istorije nekih unutrašnjih municija, naoružanja, pripravnosti, i razoružanja.

Jelena Nidžović