Roman Čas kada se budimo zajedno Kirmena Uribea je priča koja na sjajan način spaja fikciju i realne događaje. Kao što nas u romanu vešto vodi kroz život svoje glavne junakinje, tako nam u ovom razgovoru predstavlja svoj privatni svet, trenutni život u Nju Jorku, način na koji stvara, kao i pisce koje čita, a među kojima se našao i Danilo Kiš.

Reci nam nešto o svom romanu.

Ovo je roman o neverovatnoj ženi, Ikerne Uresti. Ona je na svojoj koži doživela najvažnije političke događaje XX veka. Bila je medicinska sestra tokom Španskog građanskog rata, pa je prognana u Pariz; kada je počeo Drugi svetski rat i nacisti zauzeli grad, pobegla je u Južnu Ameriku. Tu su ona i njen muž pristupili Američkoj tajnoj služi u borbi protiv nacista, a kada se rat završio i kada je videla da su saveznici ostavili diktatora Franka na vlasti i da demokratija nije ustanovljena zato što ih je brinuo komunizam, ponovo je pobegla u Južnu Ameriku. Dakle, preživela je Španski građanski rat, Drugi svetski rat i pokret protiv Franka ’70-ih godina.

Da li je sve to istina? Zašto ne fikcionalizuješ Karmelinu priču?

Pa zato što to nije potrebno. S jedne strane, razmisli o samoj priči. Ako bih rekao da je fikcija, svi bi reagovali da je to previše, da takva osoba ne može stvarno postojati i da menjam činjenice u skladu sa svojim interesom. Zato sam odlučio da ispričam pravu priču! A s drug strane, malo mi je dosadila konvencionalna fikcija. Nemam baš poverenja u nju. U to vreme sam čitao Emanuela Karerea ili Dašu Drndić, i pomislio sam – napisaću nešto slično, napisaću roman koristeći prave činjenice, iako su neke scene izmišljene.

Karmele Uresti je Baskijka…

I ja sam Baskijac. Hteo sam da ispričam o španskoj i evropskoj istoriji s tačke gledišta malih kultura, manjina. Ovo je priča o baskijskoj porodici koja je progonjena zato što su Baskijci i zato što su se borili protiv fašizma i za demokratiju u Španiji. Ako želiš da razumeš šta se događalo u Španiji u prošlom veku, moraš da uzmeš u obzir manjine, kao što su Baskijci ili Katalonci. Ali u suštini, to je priča o ženi koja se bori za svoju nezavisnost. Bila je umetnica, upoznala je svog muža tokom turneje kulturnog izaslanstva u Evropi. Rodila je dete van braka, i onda je živela sama više od dve decenije u izgnanstvu radeći kao medicinska sestra… To je priča o slobodnoj ženi protiv Istorije, s velikim I.

U knjizi su se Karmele i njen muž borili za demokratiju, ali su onda Saveznici odlučili da ne uklone Franka.

Da, mnogo ljudi borilo se protiv fašizma u celoj Evropi, kao i u Srbiji, naravno. Ovaj baskijski par bio je deo pokreta otpora. Borili su se za američku obaveštajnu službu. Mislili su da će Franko, kao Hitler ili Musolini, biti kažnjen posle Drugog svetskog rata. Ali to se nikada nije desilo. Ruzvelt je umro i onda je došao Truman koji se plašio komunizma i odlučio da ne dira Franka. Tako su mnogi mladi ljudi koji su se borili za slobodu zapravo napušteni. Dosta njih otišlo je u izgnanstvo i nikad se nisu vratili.

Pišeš na baskijskom jeziku.

Da, ali ne iz nekog nacionalističkog razloga. Mislim da je to ekološko gledište na kulture. Verujem u raznolikost. Polovina vrsta na planeti izumreće u ovom veku, više od sedamdeset posto biljaka. I nestaće više od devedeset posto jezika. Ne želim da moj maternji jezik nestane. Pisanje na baskijskom je čin raznovrsnosti. Na baskijskom postoji jedna ista reč za „zemlju” i „sneg” – „lur”. To je putokaz koji otkriva starost baskijskog jezika. Govorio se kada je klima bila veoma hladna, pre više hiljada godina. Prema tome, ako je toliko star, bila bi šteta da nestane.

Koji ti je omiljeni deo knjige?

Onaj deo u kom deda, Karmelin otac, spali svoj voljeni brod. Karmelin otac imao je ribarski broj, ali kada je počeo rat, brod je konfiskovan. To se dešavalo u Španiji. Čak su konfiskovana i kolica za bebe i davana fašističkim porodicama. Stoga je brod bio godinama na rampi; bio je to drveni brod i počeo je da truli. Deda je morao svakog dana da gleda kako njegov voljeni brod truli. Godinama je tražio od suda dozvolu da ide u ribolov, ali ta dozvola nikad nije stigla. Zato je jednog dana odlučio da ga spali. Bila je noć Svetog Jovana, i te noći deca imaju običaj da pale stare stvari. A on je zapalio svoj brod. Bio je to očajnički čin.

Živiš u Njujorku, preselio si se tamo s porodicom zato što si dobio stipendiju Njujorške javne biblioteke 2018. godine. Ispričaj nam nešto o tome.

Bilo je to veliko iznenađenje za mene. Konkurisao sam za Kalmanovu stipendiju. Dobija je samo pet pisaca iz sveta, i ja sam bio jedan od njih. To je roman o mađarskoj sifražetkinji koja je decenijama živela u Njujorku. Bila je veoma poznata, čak je nominovana i za Nobelovu nagradu, ali je zanemarena tokom Hladnog rata i potom potpuno zaboravljena. Svi smo zajedno otišli u Njujork, žena, ja i naše dvoje dece, i onda smo odlučili da ostanemo tamo. Naredne godine počeo sam da predajem na Univerzitetu Kolumbija (Koledž Barnard) o svetskom romanu 21. veka.

A onda je usledila pandemija…

Da, bilo je veoma teško. Na hiljade ljudi je umiralo, bilo je jezivo. Mesecima smo bili zatvoreni u svojim domovima i kada je grad polako počeo da se otvara, naša deca nisu htela da idu napolje, plašila su se. Baš je bilo teško. Tada sam čitao Porodični cirkus Danila Kiša, u kojoj on priča o kestenu, o tome kako je to drvo lepo i kako deca mogu da umru ako se nabodu na kestenove bodlje… Smrt može da usledi, dakle, i iz veoma mirnih situacija. To se desilo nama u našem životu u Njujorku. Bio sam stipendista u biblioteci, onda profesor na Kolumbiji, bila je to situacija iz snova. A onda je došla pandemija i sve se promenilo. Svet se promenio.

Da li još uvek pišeš taj roman?

Da. Nisam brz pisac. Mogu da provedem tri ili četiri godine na istom projektu. Četiri godine sam pisao Čas kada se budimo zajedno. Iza njega stoji veliko istraživanje. Išao sam u različite arhive u Bilbau, Barseloni i SAD, intervjuisao sam ljude koji su poznavali Karmele i njeno vreme, čitao sam istorijske knjige… i onda sam ga napisao. Bio sam iscrpljen kada sam završio tu knjigu, ali zadovoljan sam. Imao sam osećaj da je to neispričana priča i da ja moram da je ispričam. A sada će jedan baskijski reditelj snimiti film po njoj, tako da je to odlično.

Predaješ književnost 21. veka. Reci nam šta sada čitaš.

Pročitao sam Letovi Olge Tokarčuk i dopada mi se kako je organizovala knjigu. Jako me zanimaju novi oblici naracije, naracija koja se pojavila posle internet revolucije. Ne možemo sada pisati kako smo pisali pre dvesta godina opisujući sve detalje. Život nam je drugačiji, živimo i doživljavamo stvarnost na drugačiji način. Film i novinarstvo promenili su književnost, a promeniće je i internet. Zanimljivi događaji odvijaju se u svetskoj književnosti, pisci predlažu nekakve promene, pišu slobodnije. Dopadaju mi se ti novi i hrabri predlozi koji potiču, u najvećem broju slučajeva, od ženskih pisaca.