Jadranka Milenković

Knjigu „Očevo mleko” pročitala sam neposredno nakon niza knjiga koje se, na ovaj ili onaj način, bave odnosom deteta prema ocu. Bez nekog naročitog plana, nizale su se jedna za drugom: „U ime oca i sina” Imanuela Mifsuda, „Otkrivanje samoće” Pola Ostera, „Enciklopedija mrtvih” – naslovna priča Kišove zbirke. Sve govore o ocu koji je nakon smrti ostavio prazninu, takvu da se može i mora popuniti pisanjem. Štaviše, u sva tri slučaja stvarno upoznavanje sa ocem počinje tek posle njegove smrti, koja se, ironijom sudbine, javlja kao jak razlog da se tajanstveni svet oca tek počne da otkriva i stvarno razume. Nisu to jedini romani koji se time bave; u pitanju je jedna od važnih tema u književnosti. Tako zapravo nije nimalo čudno kad roman počne smrću oca.

U romanu „Očevo mleko“ stvari stoje malo drugačije. Već sam početak čitanja predstavlja ulazak u pomalo kafkijansku atmosferu koju autor smešta u dnevnu sobu jedne prosečne srpske porodice. Kafkijansku –da, ali na način kako se kafkijastvo na ovim prostorima jedino može primiti, a to je prenaglašavanjem tužno-komičnih i apsurdnih elemenata Kafkinog stila nauštrb onih mračnijih, zamagljenijih scena i snolikih prostora. Tako neke od scena tokom čitanja pre podsećaju na alanfordovske zavrzlame i obrte, ili na nešto slično filmu „Maratonci trče počasni krug”. No, ovo se pojavljuje sporadično, na momente, dovoljno da razbije veoma ozbiljne pasaže u kojima nam se jako dobro poznata stvarnost naših života nameće kao osvetljena jakim reflektorom.

Ono što pre svega udaljava ovaj roman od Kafkinih pomenutih pripovedaka jeste činjenica da ulogu koju tamo ima sin – večito u inferiornom položaju u odnosu na oca i ostatak porodice – ovde preuzima otac. To je obrt koji nije karakterističan samo za ovu knjigu, već za novo vreme, vreme spadanja patrijarhalnog nameta, u kome dojučerašnji dobri i poslušni sinovi, pokorni svojim očevima, postaju manji od makovog zrna u porodicama u kojima se njihovi sinovi zaklanjaju iza majčinskog autoriteta, i vladaju, a da još nisu ostvarili čak ni samostalnost u materijanom smislu. Gotovo da možemo da zamislimo mladića iz Kafkinog „Preobražaja”, onog istog koji se pretvorio u bubu, kako se, čudom izlečen, mnogo godina kasnije, kao oženjen čovek i otac porodice poistovećuje sa mišem sakrivenim između kuhinjskih elemenata. Nekom su čarolijom uloge zamenjene, i on u porodici ne predstavlja ništa drugo osim izvora novca i predmeta za porugu.
Ono što začuđuje jeste činjenica da se ne radi o čoveku koji je nesposoban, potcenjen i na radnom mestu, nesiguran u sebe od rane mladosti, kako bismo mogli da očekujemo. Naprotiv, iz nekih epizoda knjige saznajemo nešto o njegovom nekorumpiranom karakteru iz mladalačkih godina, kao i činjenicu da je u firmi u kojoj je dočekao penziju bio veoma uspešan i cenjen. Pisac nam ukazuje i na to da je upravo radno okruženje bilo jedino mesto gde je Isav Karabas ostavio svoj trag, gde se njegov život zaista ucrtao. Kao poklon od firme dobija globus – možda simbol prostranstva sveta koji je za njega ostao neviđen i nedostupan.


No Isav nije srećan (mogu to u slobodi svog tumačenja navesti kao dokaz tvrdnji da čovek do sreće ne dolazi samo putem ostvarenja na poslu, već da mu je daleko potrebnija bliskost sa ljudima koji čine njegov intimni svet; no to nije nešto što je u knjizi eksplicitno podcrtano, pa se ograđujem da je to samo proizvod mog čitalačkog doživljaja). Isav dolazi u situaciju koja. čini mi se, postaje sve češća danas – a to je strah od celodnevnog boraka u stanu sa „najbližim” ljudima. Nakon kratkog lažiranja da još uvek ide na posao, Isav beži od kuće.

Nošenje globusa od tačke do tačke na putu ovog neobičnog begunca podsetilo me je na film „Profesionalac” i način na koji glavni junak – snajperista, od stana do stana nosi sobnu biljku, valjda zato što sam ne može da se ukoreni i što tako stvara privid da ipak negde ima dom. Isav nosi globus, možda u težnji da na taj način uveri sebe da mu je svet otvoren, i da će negde na tom globusu i za njega moći da se nađe neko pravo mesto. Umesto toga, upada u niz veoma problematičnih avantura. Jedna od asocijacija pri čitanju je čak i Isusovo putešestvije (imamo i jednu svadbu, ali ne i pretvaranje vode u vino, ali zato je tu nešto od lokalnih verovanja, i zanimljiva, folklorna potraga za vampirima; a imamo i druženje sa ribarima, ocem i dva sina, ali niko od njih ne polazi kao sledbenik našeg nesuđenog proroka). Na svom putu (na kome očigledno traga za pravim Isavom Karabasom), naš junak sreće tek poneko ljubazno biće, ali zato nailazi na mnogo više podozrenja, besa, lopovluka, gluposti, predrasuda, koristoljublja… Zašto ćemo odmah pomisliti da to i nije priča samo o našem vremenu? Zato što smo sličan okvir mogli da zapazimo u svim pričama o junacima, bilo da su u pitanju bajke koje smo slušali kao deca, ili mnogo ozbiljnije knjige iz savremene produkcije. Okvir je uvek isti – junak, zaglavljen u neadekvatnoj situaciji, mora da prođe čitav niz iskušenja da bi na neki način prerastao neadekvatnu situaciju, da bi uzrastao, napredovao, stekao osobine potrebne da iskorači iz začaranog kruga u kome se uvek ponavlja jedno isto, i da ukorači u širi krug, da pređe na neki sledeći nivo. Pitanje koje se ovde mora postaviti je – da li je bilo koje vreme u životu pravo vreme da se napravi takav iskorak? Ili postoji pravi trenutak, koji se ne sme ignorisati? Možda predugo boravljenje u neadekvatnoj situaciji, preveliki broj okreta u začaranom krugu, uništava rezerve snage za izlazak i novi početak?

Isav Karabas je u nekom smislu sasvim običan junak, ali se on ipak pomalo izdvaja iz šarolike mase likova koje upoznajemo kroz njegovo putovanje. On naravno želi da pripada zajednici, da voli i bude voljen, ali je gotovo sve vreme kod njega prisutan i onaj drugi nagon – nagon da od svih i svega pobegne, da održi distancu. Možemo to tumačiti kao kvar, ili samo kao drugačiji način da se vidi svet i odnosi među ljudima. Taj drugačiji način nije dozvoljen – on se kažnjava. Zajednica traži potpuni pristanak na sve njene uslove, ne dopušta prisustvo posmatrača. Tako Isavu ne pomaže njegova nekorumpirajuća priroda – on sve vreme biva gonjen upravo od te sile koja na početku nudi prodaju sebe i pristanak na uslove koji korumpiraju. Da je u pitanju neka od narodnih bajki, taj bi progonilac bio sam đavo – bilo da „sa njim tikve sadiš” ili da mu odlučno kažeš ne, on ti je za petama i na kraju će ti doći glave.

Jedna od karakteristika ove knjige su fenomenalni opisi, veoma slikoviti i poetični, što razbija i mračnu, kafkijansku potku Isavljeve potrage za samim sobom i stripovske momente koji karikiraju njegove doživljaje na putovanju. To ovu knjigu uzdiže daleko iznad knjiga slične tematike, i iznosi je pred nas kao „jezičko delo”, kao dokaz o ne manjoj važnosti forme u odnosu na tematiku kojom se knjiga bavi. Označila sam pri prvom čitanju veliki broj takvih odlomaka, kojima ću se vraćati pri narednim čitanjima kao što se čitalac vraća poeziji koja mu je draga.

Knjigu je objavila izdavačka kuća Areté; roman je dobitnik prve nagrade na konkursu za Arete knjigu godine 2017. god. Velika preporuka za čitanje.