Knjiga Kada, višestruko nagrađivanog i prevođenog autora Danijela Pinka je za samo godinu dana od objavljivanja dospela u sam vrh svetskih bestseler lista i tu se zadržala neočekivano dugo. Ovo je prva Pinkova knjiga koju je Arete objavio, a u pripremi je i Motivacija istog autora. Prenosimo vam intervju sa autorom i njegovo viđenje pojma vremena i načina na koji je najbolje upravljati njime.

Kako definišete vreme i upravljanje vremenom? I kako ste doneli odluku da pišete baš o ovoj temi?

Pod „upravljanjem vremenom“ ne mislim na sreću ili okolnosti. Mislim na sve „Kada” odluke koje donosimo u svom životu. Od onih banalnih: kada u toku dana bih trebalo da vežbamo? Do onih značajnih: Kada je dobar trenutak za brak? Ili kada da napustim projekat koji ne donosi rezultate.

Odlučio sam da pišem o ovoj temi zato što sam sam donosio mnogo „kada” odluka, ali sam to radio potpuno neinformisan i odluke su bile nasumično donesene. Počeo sam da istražujem. I došao sam do brojnih istraživanja iz različitih naučnih oblasti, koji su mi pružila putokaz na koji način da upravljanje vremenom i odluke u vezi sa tim budu pametnije, svrsishodnije i zasnovane na naučnim činjenicama.

Možete li nam dati primere na koji način dobro upravljanje vremenom može da promeni ishod situacije?

Naravno. Ajde da uzmemo u obzir ritam i raspored jednog radnog dana. Svaki dan ima skrivene obrasce: vrhunac, dno i skok. Obavljanje pravih zadataka u pravom trenutku može da dovede do daleko boljih rezultata.

U toku vrhunca, koji je za većinu nas ujutru, mnogo smo uspešniji u zadacima u kojima je potrebna analitičnost, onim koji zahtevaju fokus i potpunu pažnju.

U toku dna, koji je za većinu nas tokom ranog posle podneva, mnogo smo bolji za obavljanje banalnih administrativnih poslova.

I tokom skoka, koji je za većinu nas tokom kasnog posle podneva i rane večeri, mnogo smo bolji za obavljanje kreativnih zadataka. 

Razlozi za sve ovo su donekle komplikovani, ali je u suštini reč o tome da je ovo osnovna struktura, osim za osobe koji su noćni tipovi i samim tim ustaju kasno i ležu kasno – što za njih znači da prolaze kroz ove faze obrnutim redosledom.

Šta sve ovo znači? Da ćete mnogo bolji biti na poslu ako poslove koji podrazumevaju analitičnost pomerite na period vrhunca i ne protraćite to vreme na recimo odgovaranje na mejlove ili popunjavanje izveštaja. Ono što je u svemu ovome neveravatno je da upravo ovi delovi dana objašnjavaju oko 20 posto uspešnosti u okvru kognitivnih zadataka.

 

Možete li da podelite sa nama neke zapanjujuće uvide u vezi sa svojim istraživanjima o upravljanju vremenom?

Da. Daću vam dva primera:

  • Dva puta je veća verovatnoća da će ljudi da istrče svoj prvi maraton sa 29 godina, nego da to urade sa 28 ili 30. Isto kao što je veća verovatnoća da će to da učine oni koji imaju 49, nego oni koji imaju 50 godina. Stvar je u krajevima – jednostavna svest o kraju ili završavanju jedne faze u velikoj meri menja oblik ponašanja.

 

  • Pevanje u horu je nova vežba. Istraživanja pokazuju da pevanje u horu (dakle, ne samostalno pavanje, već u grupi) u velikoj meri utiče na povećanje praga boli, kao i smanjenje potrebe za lekovima protiv bolova, smanjuje simptome depresije, povećava empatiju i pobošljava raspoloženje. Postoji stavka vezana za vremesko sinhronizovanje sa drugima koja izuzetno znači u tom pogledu.

Da li se pravila savršenog upravljanja vremenom menjaju u odnosu na situaciju? Na primer, da li su pravila ista za poslovni i za privatni život?  

Ne u svim segmentima, ali postoje principi koji prevazilaze sve granice. Na primer posle podneva. Ovo su opasni vremenski periodu za brigu o zdravlju. Četiri puta je veća verovatnoća da se pojave problemi sa anestezijom u periodu oko tri sata posle podne  neko u 9 ujutru. Tada je recimo i veća verovatnoća da će lekari da prepišu neodgovarajući lek.

Nešto slično se dešava sa obrazovanjem. Istraživanja u Danskoj pokazuju da studenti koji rade testove u posle podnevnim časovima imaju lošije rezulate od onih koji iste testove rade ujutru. Razlika u rezultatima je takva da može da se poredi sa dve nedelje izostanka iz škole.

Dakle, koliko god je upotreba vremena specifična za određene oblasti, posle podneva ostaje vremenski period koji je slabiji po produktivnosti šta god da radimo.

Na koji način se teme iz knjige Kada povezuju sa idejama koje istražujete i o kojima pišete u drugim knjigama?

Nisam siguran! Ako postoji neka nit koja povezuje moje knjiga, ona nije kreirana od strane mene sa namerom. Jedna specifičnost koja je karakteristčna posebno sa zadnje knjige, jeste da se trudim da koristim nauku kako bi došao da dubljih uvida na koji način je moguće raditi pametnije i živeti bolje.

Koje osnovne savete biste dali ljudima, na koji način mogu da iskoriste moć dobrog upravljanja vremenom?

Pravite više, kvalitetnijih pauza. Takođe, više cenite svaku svoju pauzu i vreme za odmor.

Po mom mišljenju, nauka o pauzama je na mestu na kome je nauka o snu bila pre jednu deceniju – sprema se da probije prvi nivo saznanja. Prvo, pauze više nisu loše strane dobrog učinka. One su postale upravo deo dobrog učinka. Pauze su rutine koje profesionalci koriste. Jedino amateri zanemaruju pauze.

Drugo, sada već znamo mnogo o tome koje vrste pauze na najbolji način utiču pozitivno na naše raspoloženje i podižu produktivnost. Dajući ljudima izbor ili određenu dozu autonomije, je od ključne važnosti. Znamo da su pauze u kojima se krećemo, šetamo su mnogo plodonosnije od onih u kojima se ne krećemo. Pauze u prirodi, one koje podrazumevaju da jednostavno izađemo napolje su posebno moćne i delotvorne.

Takođe, postoji mnogo istraživanja koja pokazuju da su pauze mnogo delotvornije kada smo u potpunosti odvojeni, ne samo delimično. To bi značilo da je najbolja stvar da ostavite svoj telefon na stolu kada krećete na pauzu, recimo u šetnju. Takođe, ključna stvar je da nešto bolje nego ništa. Pauze bi bilo dobro da budu duže kako bi bilo što više okrepljujuća.

Ono što sm ja lično uradio za sebe, jeste da kreiram dnevnu listu pauza koje pravim. Svaki dan zapišem, odnosno zakažem dve pauze u toku posle podneva. I onda pristupam tim pauzama na isti način na koji bih pristupio poslovnom sastanku. Ako ne rasporedu, moram da uradim to.

Dve pauze od po deset minuta šetnje su izuzetno okrepljujuće – posebno onim danima kada je potrebno da se sretnem sa velikim brojem ljudi.