Jadranka Milenković je pobednica Arete konkursa godine i svoj roman Soba 427 će promovisati na ovogodišnjem Sajmu knjiga. Na štandu izdavačke kuće Arete, 23. oktobra od 18.00 do 19.00 časova će potpisivati knjigu.
O TRENUTKU
U kom trenutku Vas je zatekla vest da ste pobednica Arete konkursa godine?
Nagrada je stigla u jednom zaista specifičnom trenutku za mene. Pišem nešto više od deset godina i prvi pokušaji da objavim rukopise nisu bili uspešni. Prvi roman, „Heteros“, bio je u užem izboru za nagradu „Miroslav Dereta“, ali je i pored toga čekao još tri godine da bude objavljen. Nagrada za Arete knjigu godine je stigla u trenutku kada sam u folderu „Gotove knjige“ pored rukopisa „Sobe 427“ i „Heterosa“, koji je bio u proceduri objavljivanja kod NKC izdavaštva, imala još četiri završena rukopisa. To pisanje bez mogućnosti objavljivanja može da bude prilično demorališuće.
Da li je to za Vas bilo iznenađenje?
Zaista jeste. Već sam počela da verujem da je gotovo nemoguće pobediti na nekom konkursu i tako doći do izdavača, ako je autor anoniman, ako nema već određenu književnu biografiju. Istovremeno, sa ovim iskustvom mogu da pozovem prijatelje koji se bave pisanjem da bez ikakve sumnje narednih godina i sami učestvuju na konkursu.
I kako ste reagovali?
Posle prvog oduševljenja, urednica Ana Marija Grbić i ja krenule smo u sređivanje rukopisa – ona svojim autorskim primedbama, a ja radom na tekstu. Pored toga, naručila sam nekoliko knjiga objavljenih u izdavačkoj kući Arete. Pre svih – knjige nagrađene na prethodna dva konkursa. Pročitala sam „Očevo mleko“, to je izvanredna proza i jako sam ponosna na činjenicu da će moja knjiga biti u istoj ediciji kao i knjiga Marka Vignjevića. Sledi čitanje knjige „Od“ Vladimira Vukomanovića Rastegorca, o kojoj sam takođe čula samo pohvalne komentare.
O KNJIZI
Po čemu je roman Soba 427 specifičan?
Nije baš zahvalno da autor sam govori o specifičnostima svog romana. Mogu da pokušam u najgrubljim crtama – u pitanju je neka vrsta bolničkog dnevnika, dakle jedno teško iskustvo kroz koje prolazi glavna junakinja (naratorka). Smešten je u sadašnje vreme, pa oslikava stanje u bolnicama danas. Posredno – to je slika čitavog društva. Naratorka je osoba okrenuta čitanju i kontemplaciji. U bolnici je, više nego bilo gde drugde, suočena sa ljudima najrazličitijih profila, sa siromaštvom, bedom, ali i borbom i nadom. U tekstu se mešaju bolnička rutina, priče drugih bolesnika, uspomene naratorke i njena najličnija promišljanja prošarana čitalačkim iskustvom. Nadam se da čitaoci neće doživeti knjigu kao mračno i beznadežno štivo, uprkos takvoj tematici.
Na koje pitanje o Sobi 427 imate pripremljen odgovor?
Mislim da nemam pripremljene odgovore ni na jedno. I sam tekst romana ne nudi nijedan odgovor, a otvara mnoga pitanja: o bolesti i zdravlju, telu i duši, zajedništvu i izdvajanju, borbi i predaji, i još ponečemu. Neki od likova pokušavaju da barataju gotovim odgovorima, ali ne i naratorka, čiji je glas u romanu najprisutniji. Čak povremeno protivreči sebi: čas veliča zajedništvo, čas zagovara izdvajanje i povlačenje. To ostaje nerešeno do samog kraja romana.
Koje pitanje o knjizi ne biste voleli da dobijete ni od jednog novinara?
Neka pitanja su krajnje nepopularna. Mislim da nijedan autor ne bi voleo da ga pitaju koliko njegov tekst ima veze sa njegovim životom, da li roman ima autobiografskih elemenata. Ipak, na takvim se pitanjima stalno insistira. Kao što je gotovo neizbežno čuveno pitanje: „odakle vam inspiracija za taj tekst“. Baš sam nedavno bila u situaciji da moram da odgovorim na to pitanje. Ako postoji umetnička potreba, ili umetnička osetljivost, ili neka vrsta umetničke prirode, onda je sve u okruženju potencijalna inspiracija, od najbližih i ličnih, pa do najdaljih stvari. Pisac se već dovoljno otkriva pišući, iako koristi svoj specifičan način da preoblikuje svoja i tuđa iskustva. Nepotrebno je tražiti od njega eksplicitnu potvrdu da je u romane smestio svoj život.
O STVARANJU
Pisanje je…
Bilo bi krajnje pretenciozno da ja pokušam da definišem šta je to pisanje. Više puta sam o tome nešto nagađala kroz romane i priče, i jedino što sam uspela da otkrijem kao svoj pokretač jeste da je pisanje neka vrsta zamene za govor, odnosno pokušaj da se monolog pretvori u dijalog, tako što će se zamisliti s druge strane sagovornik kakvog želimo, koji je otvoren za takvu vrstu promišljanja. Mislim da je preciznije o tome pisao Sabato, u „Tunelu“. Njegov junak, iako ubica, piše svoju ispovest, sa nadom da negde na svetu postoji makar jedan čovek koji može sasvim razumeti ono što on govori. U korenu pisanja je verovatno obraćanje; nekad je to potraga za makar jednim pravim sagovornikom, nekad možda obraćanje gomili ljudi, svim ljudima, ili čak nekom stvaraocu, nekoj zamišljenoj višoj sili. Ali kome god da je upućeno, svakako je pokušaj otvaranja i približavanja, možda čak i davanja, sa nadom da to što se nudi nekom može zaista nešto značiti.
Pisanje poezije je… Pisanje proze je…
Nisam teoretičar književnosti, pa na ovakva pitanja mogu da odgovoram samo uz velike ograde, uz napomenu da govorim o svom ličnom doživljaju, bez definisanja. Mislim da je za prozu, pogotovo danas, potrebna velika posvećenost, spremnost na učenje, preispitivanje i rad na sopstvenom izrazu, pa sposobnost za ostvarivanje odnosa sa čitaocima, za prijateljsko poveravanje, za škrto ali konstantno otvaranje, stalno osmišljavanje novog... A ako želimo sve to u drugom obliku, kao brzo, strastvenije pražnjenje nagomilane strasti ili patnje, i naizgled kompletno otvaranje, onda je to poezija. Poezija je u nekom smislu i brisanje suvišnog teksta, i osmišljavanje novog jezika, pa možda čak i neka vrsta saznavanja, istraživanja, koje se vrši takvom upotrebom jezika. Dobar pesnik, u tom smislu, mora da ima prozu iza sebe, svoju i tuđu, odnosno mora biti čitalac. Poezija je i formula, kao u egzaktnim naukama, a proza je deset tomova objašnjenja jedne formule. Možda nije loše pomenuti i sakralni značaj poezije, makar u prošlosti, koji se, po mom dubokom uverenju, nije sasvim izgubio ni danas.
O PROMOCIJI
Verujete li da knjiga sama nađe svoj put do onih do kojih je potrebno da stigne?
Teško pitanje. Ima sjajnih pisaca i na našim prostorima, i u regionu, i u zemljama oko nas koje se kao i mi ne nalaze na mapi najvidljivijih kulturnih sredina. Ima i mnogo više čitalaca nego što se obično misli, samo što prate razne žanrove ili posežu za knjigama koje su medijski propraćene. Problem nije ni u književnicima ni u čitaocima, već u odnosu državnih struktura prema umetnosti generalno. Da bi današnji čitalac znao šta da čita od domaće književnosti, morao bi da izvrši višegodišnje istraživanje (govorim iz sopstvenog čitalačkog iskustva). Ipak, stvari nisu tako crne. Bilo bi i bolje, kad bi se autori i čitaoci, korišćenjem društvenih mreža, čvršće povezali u jednu scenu nezavisnu od ignorantske vlasti. Da bi se to desilo, prvi bi sami autori morali da shvate prednost društvenih mreža, i da, ujedinjeni, predstavljaju na njima sve što smatraju vrednim – pored svojih knjiga i knjige drugih, časopise, portale za kulturu, književne događaje, izdavače, prevodioce; sve što čini svet knjige.
Do koga biste želeli da dođe vaša knjiga? U kakve svetove da ušeta?
Ne znam odgovor na to pitanje. Do svakog ko se ne plaši da se suoči sa pitanjima bolesti i smrti, odnosno do svakog ko veruje da je život smislen uprkos svemu što ga napada i obesmišljava.
Kako se pripremate za ovogodišnji sajam knjiga i po čemu je on drugačiji od svih prethodnih, ako jeste?
Ovoga puta biću na Sajmu i kao autor, to je za mene sasvim novo iskustvo. Ne pripremam se, samo sam uzbuđena, sa jednom dozom treme, ali i pozitivnog iščekivanja. 23.10. na štandu Arete izdavačke kuće ću potpisivati knjigu „Soba 427“. Prvi put ću na Sajmu i držati roman u rukama, to je svakako jako uzbudljiv doživljaj. Pozivam sve zainteresovane da se vidimo tamo.